"Zašto bi, zapitaćete se, iko bio zainteresovan za psa koji možda neće sesti kada se to od njega zahteva, koji ima dosta problema sa hodanjem 'uz nogu' vlasnika, i koji izgleda dosta lako zaboravi sve čemu ste ga učili (ili naprasno neobjašnjivo 'izgubi' čulo sluha) i to u najgorem mogućem trenutku? Pa zar psi nisu predviđeni da prosto zrače poslušnošću, da udovoljavaju svakoj našoj želji, i da, sedeći uz svog vlasnika, željno iščekuju sledeću 'naredbu'? Neki psi možda i jesu, ali ne i aljaski malamut.

      To što oni koji ovog psa kritikuju ne shvataju - da, i pored sve njegove lepote od koje zastaje dah, i pored neodoljivog osmeha, ipak postoje kritičari - jeste da malamut uvek osluškuje. On apsorbuje i razume svaku našu reč, svaki naš, i najmanji, pokret. Samo izgleda da on sebe smatra iznad svog tog petljanja oko dresure, videći sebe u svom životu kao ravnopravnog partnera čoveka. Izgleda, sasvim zasluženo.

      Hiljadama godina, aljaski malamut je, kao njima ravnopravan, zauzimao važno mesto u životima ljudi. Vrlo rano u svojoj evoluciji je naučio da je njegov razlog postojanja da koristi svoju pamet, razum i pseće 'šesto čulo' kako bi zaštitio ta čudna dvonožna stvorenja, prema kojima je razvio gotovo legendarnu privrženost. Svoj zadatak je sjajno obavio, spašavajući nebrojano mnogo puta živote aljaskih starosedelaca i doseljenika, koji bi inače svoj prevremen, i nimalo human kraj pronašli među ledenim prostranstvima. Zato, ako današnji malamuti povremeno i odluče da ih apsolutno ne zanima da sede mirno ili jurcaju za lopticom, možda je to zato što u tim trenucima zapravo imaju mnogo važnije stvari na umu.

      Postoji jedna dirljiva scena u Diznijevom animiranom klasiku 'The Lion King', kada mladi Simba od svog oca uči da su zvezde na nebu zapravo duše prošlih kraljeva, i da su uvek tu da vode i štite smrtnike koji su još uvek vezani za zemlju. Tokom tih neizbežnih trenutaka, kada se čini da je malamut, i inače dostojanstvenog držanja, transportovan u neki drugi svet, setim se te scene. Volim da mislim da pas, zagledan u daljinu, možda trenutno ignorišući komandu 'dole', komunicira sa svim malamutima koji su nekad živeli, i da su njihove duše manifestvovane, ne u zvezdama, već u polarnoj svelosti. Želim da verujem da su njihovi glasovi ti koji vode ovog psa preko ledenih prostranstava, i utemeljuju njegov sistem vrednosti, koji do današnjih dana iskazuje nemerljivu ljubav prema ljudskoj vrsti. Ako bih se kojim slučajem našla na Arktiku, veliko bi mi olakšanje bilo saznanje da je malamut, i svi malamuti koji su ikada postojali, tu, kraj mene..."

                                                -- Betsy Sikora Siino (autor knjige "Alaskan Malamute")

      O istorijatu, odnosno nastanku same rase, postoji vrlo malo pisanih dokumenata, dok će istina zauvek ostati obavijena velom misterije. Ova rasa nastala je, verovatno, od pasa koji su bili pratioci mongoloidnih naroda, koji su pre više od 2000 godina migrirali od Sibira ka Aljasci i, imajući u vidu međusobno zavistan odnos koji su sa njima imali, sigurno spada u jednu od najstarijih, i prvih ikada pripitomljenih rasa pasa.

      Pleme Eskima, ili Inuita, po imenu Malemuti (Mahlemuti, narod danas poznat pod imenima Kuuvangmiut i Kobuk), koje je inače bilo čuveno po hrabrosti i velikom ribolovačkom umeću, naselilo je oblast Kotzebue Sound na zapadnoj obali Aljaske, između reka Kobuk i Noatak, u visini polarnog kruga. Malemuti su mahom bili visoki ljudi prijatnih crta lica, i obzirom da su živeli u zemlji sa veoma malo vegetacije, a veoma niskim temperaturama, goli opstanak ovog plemena zavisio je od njihovih pasa, o kojima su brinuli sa dosta pažnje. Malemuti su se oslanjali na svoje pse, ne samo kao na partnere u lovu na krupnu divljač, koja je ne retko bila daleko od njihovih domova, već i kao na, kada se plen ulovi, nezamenjive pomoćnike koji će tu krupnu divljač dovući do sela, tegleći je preko ogromnih prostranstava smrznute tundre. Psi koji su mogli ispuniti taj zadatak morali su biti snažni i mišićavi, i nepogrešivi instinkt, upornost i izdržljivost su bile osobine daleko važnije od brzine. To je ono što je karakterisalo psa ovog plemena, po kome je i dobio ime - malamut (malamute). Prvi deo složenice Malemut, 'Male' (ili 'Mahle') označava ime dela stanovnika, verovatno pleme, dok 'Mut' označava 'selo' ili naselje, što znači da je, u slobodnom prevodu, malamut - pas iz sela Male!

      Pleme Malemuta živelo je u predelu reke Unalaklaetu, na severoistočnoj strani poluostrva Seward. Nešto više o samom narodu saznalo se tek posle ekspedicija koje su predvodili Bering i Čirikov (1703-1748). Ovo pleme je bilo daleko inteligentnije i kreativnije od ostalih plemena sa ovog područja, i obe ove karakteristike su doprinele oblikovanju jedinstvene rase severnih pasa, koju je pleme, svesno njihove vrednosti, ljubomorno čuvalo, ne dozvoljavajući ukrštanja sa drugim rasama, što je delimično i doprinelo očuvanju ove rase kroz vekove. Psi Malemutskih eskima bili su veći i snažniji od pasa drugih eskimskih plemena i u mnogome su podsećali na arktičkog vuka. Malemuti su bili izuzetno srećni ovim nezamenjivim vučnim životinjama, i nisu im bili potrebni veliki timovi pasa kako bi odgovorili na izazove svakodnevnog života - još jedna od prednosti koju su malamuti pružili svojim ljudskim imenjacima. Ovi psi su opremljeni jakom muskulaturom, a zahvaljujući svom efektnom metabolizmu, zahtevali su mnogo manje hrane nego što bi se za tako velike životinje dalo očekivati. U surovim uslovima dalekog Severa, prirodna selekcija je privilegovala snažnije pse, a privilegovani su bili i psi sa najboljom orijentacijom, najbolji čuvari, najbolji lovci i najbolji ribolovci. Aljaski malamut je savršeni sklad između psa i njegove prirodne sredine, i rasa koju su Malemuti odgajili bio je snažan "tegljač" sposoban da radi bez predaha u surovoj i smrtonosnoj zemlji ponoćnog Sunca, i smatra se kraljem zaprežnih (radnih) polarnih pasa. Legenda čak kaže da su Malemuti ostavljali ženke pasa da se upare sa vukovima kako bi povećali otpornost svojih pasa, i ojačali ih, mada naučnici opovrgavaju ovu teoriju prostom činjenicom da malamuti genetski nemaju ništa više povezanosti sa vukovima od bilo koje druge današnje rase.

      Jedan od prvih odgajivača malamuta, Pol Velker (Paul Voelker), smatrao je da su aljaski malamuti najstarija rasa na severno-američkom kontinentu, i verovatno rasa najduže vezana za čoveka. Prema Velkeru, kosti i izrezbarena slonovača čija se starost prognozira na dvanaest do dvadeset hiljada godina (da, dobro ste pročitali - 20 000 godina! :) pokazuju u biti malamuta onakvog kakvog danas znamo. Velker je još izjavio - 'Ne zaboravite da je aljaski malamut generacijama odgajan sa Eskimima, štencima i decom. Viđao sam bebe gde puze među štencima, kako bi sisali mleko kuje dojilje.'

      Psi Malemutskih eskima bili su deo domaćinstva, živeli su u domu sa gazdom i sa njima se postupalo sa poštovanjem, zbog njihovih izuzetnih osobina, i prirodne zavisnosti čoveka na Aljasci od dobrog psa, i upravo je zbog tog njihovog učešća u porodičnom životu negovana blaga narav, nežan temperament, radne karakteristike, sklonost ka timskom radu. Aljaski malamuti su od naroda koji su ih čuvali preuzeli ime, ali i više od toga, postali su verna kopija navika i načina življenja ljudi sa kojima su delili svoj život. Pas i čovek su se zajedno razvijali, kroz vekove preuzimajući odlike onog drugog, što je još više doprinelo njihovoj uzajamnoj zavisnosti i povezanosti, na kojima se obostrani opstanak zasnivao.

      Primeri ovog prirodnog fenomena se mogu naći u svakom aspektu života Malemuta. Iz nužnosti, na primer, Malemutski narod je bio veoma vredan i radan. Tako je i najveća uvreda i nepravda koju su mogli da učine nekom od svojih pasa bila očekivati od njega da sedi dokon, ili još gore - ostaviti ga u selu, tj. ne ga povesti sa sobom kada se krene u lov. Malemuti su znali da njihov opstanak zahteva saradnju i timski rad. I njihovi psi, iako su mogli biti i grabežljivi i dominantni, takođe su razumeli da svi moraju raditi zajedno, radi opstanka i psećih i ljudskih članova tima. Malemuti su bili jaki, i nezavisni, i takvi su im bili i psi. Šta više, Malemutski eskimi su imali neograničeno poverenje u svoje pse, verovali su njihovim instinktima više nego svojim sopstvenim, stavljajući svoje živote u njihove šape, prepuštajući im inicijativu kad god su prelazili ledena prostranstva, naročito kada je bila smanjena vidljivost usled snežnih oluja. Sledeći svoje 'šesto čulo', ovi psi su izbegavali tanak led, jame i ostale opasnosti i nepogrešivo pronalazili najkraći put do odredišta.

      Čak i u nekim sasvim običnim životnim prilikama ljudi i psi oponašali su jedni druge, pogotovo kada je podmladak u pitanju. Malemuti su voleli decu, i ophodili su se prema njima sa nežnošću i poštovanjem. Njihovi psi u selu su se takođe vezivali za ove 'ljudske mladunce', a tokom hladnih zimskih noći su čak i spavali sa njima, uz njih, na taj način ih grejući svojim telima. Malamuti su tako razvili legendarnu ljubav prema deci, koja je i danas jedna od najpoznatijih karakteristika rase.

      Od igre, preko rada, pa sve do njihovog pogleda na svet, Malemutski narod sigurno ne bi opstao bez svojih pasa, koji ne da su im činili život mogućim, već sigurno i dane mnogo lepšim.

      Malemuti su cenili i poštovali svoje pse, i to je činjenica. Ali dok su mnogi pse tretirali gotovo kao članove porodice - bolje nego što je to slučaj kod većine eskimskih plemena - život u arktičkim naseljima je bio podjednako težak, i za ljude, i za pse. I jedni i drugi su se povremeno suočavali sa surovom stvarnošću svog svakodnevnog života. Kada bi nastupila glad, psi su podjednako trpeli sa svojim narodom a, kako su svi bili u stalnoj milosti klimatskih i terenskih uslova, oni psi koji su se loše ponašali, ili nisu uspevali da odrade svoj deo posla, retko bi dobijali drugu šansu.

      Ali i pored toga, veza koja je spajala Malemute i njihove pse bila je jedinstvena, i poštovanje sa kojima su Malemuti brinuli o svojim psima bilo je zaista iskreno. Ova činjenica nije promakla prvim istraživačima koji su se u 18. i 19. veku usudili zaći u ovaj zaleđeni, dugo nepoznati deo sveta. Po povratku, svi bi širli hvalospeve o psima koji, za razliku od mnogih drugih arktičkih pasa, nisu bili samo puki partneri u preživljavanju ljudi, već i pravi ljubimci naroda. Tako su psi postajali besmrtni u dnevnicima i sećanjima tih došljaka, koji se jednostavno nisu mogli odupreti lepoti tih životinja, toploti njihovih ličnosti, i toj čudnoj povezanosti koju su imali sa svojim starateljima.

      Na prvi zapis o aljaskom malamutu nailazi se u izdanju "The private journal of Captain G. F. Lyon of H.M.S. Hecla during the recent voyage of discovery under Captain Parry" /George Francis Lyon, London, 1824./, u kome Lyon opisuje pse na svom brodu, 'koji nisu imali zaklon, već su ležali po palubi na temperaturi od oko 42-44 stepena Celzijusa (ispod nule), ne pokazujući trunku zabrinutosti, kao da je vreme sasvim prijatno. Šta više', napisao je Lyon, 'tri moja psa su me mogla vući na saonicama težine 100 funti (45 kg) brzinom od jedne milje za šest minuta (16 km/h), a kao dokaz snage odraslog psa, moj pas-lider je sam vukao težinu od 196 funti (90 kg) na istu udaljenost, za osam minuta (13 km/h).'

      Henry M. Bannister, koji je predvodio jednu ekspediciju na Aljasku u periodu od 1865. do 1867, zapazio je da polarni psi iskazuju neverovatnu želju da vuku teret za koji se prežu. 'Čim se iznesu sanke', napisao je Bannister u izdanju "Alaska Geographic Quarterly", 'psi se okupljaju oko njih, prilično uzbuđeno skakućući i ispuštajući na desetine prilično piskavih i neskladnih zvukova.'

      U knjigu "The Klondike Stampede" /Tappan Adney, 1899./ autor je takođe uvrstio veoma dobre crteže pasa i timova. On je napisao da je najbolji pas Jukona (Yukon) eskimski pas koga tragači za zlatom nazivaju 'malamut'. Istraživači Knud Rasmunsen (prvi prošao tzv. 'severoistočnim prolazom', preko Kanade i Aljaske do Sibira) i Roald Amundsen (prvi stigao na Južni pol, 1911.-1912.) su jednom od autora knjiga o malamutima ovog psa opisali sledećim rečima - 'Nije postojao pas bolje pripremljen za život na hladnom Severu. Njegovo krzno je toliko gusto da ga štiti od stravične arktičke hladnoće. Njegove šape su jake i kompaktne, zbijene, tako da ne dozvoljavaju skupljanje snega i leda medju prstima. Nije proždrljiv, niti izbirljiv, i zahteva manje hrane nego drugi psi njegove veličine. Malamut je miroljubiv i odan pas. Obožava da se mazi, ali je istovremeno i veoma ljubomoran, i neustrašiv borac. Ovo je pas koji neće oduševljeno skakati oko vas u znak dobrodošlice. On je veoma samosvestan, tvrdoglav, i ponekad može biti veoma 'težak' prijatelj, ali nije tačno da pas koji može izazvati manje poteškoće ne može pružiti ogromno zadovoljstvo.'

      1908. godine, čovek po imenu Džekson Korbet Junior (Jackson B. Corbett, Jr.) opisao je korišćenje aljaskih malamuta kao radnih pasa na Aljasci - 'Rad je njihovo nasleđe, njihovi preci su u indijanskim i eskimskim timovima stotinama godina unazad naporno radili, vukući zaprege duž smrznutih staza Aljaske i Britanskog Jukona... Bistri su, u prenesenom smislu te reči, i često se kaže da je malamut najraspoloženiji radnik i najveći saboter; inteligentan ili priglup, ali uvek lukav, snalažljiv i promišljen; ukrašće sve što nije dobro osigurano... Izuzetno je snažan, izdržljiv i pouzdan lider, kao takav ističući svu svoju mudrost i podmuklost koje karakterišu ovu rasu. Od njega ne postoji smireniji niti pametniji vođa. I niko drugi ne može toliko zagorčati život neiskusnom ili okrutnom mašeru...' (musher - vozač pseće zaprege)

      I dok su psi dalekog Severa, bili to malamuti, haskiji, samojedi ili neka druga polarna rasa, zaista morali biti jaki i čvrsti, osim možda ponekog izuzetka svi su bili bezgranično verni ljudima sa kojima su živeli. Besmrtnost koji su ovi psi pronašli u tim prvim zapisima bila je samo početak...

      Carska Rusija je teritoriju Aljaske 1867. godine prodala Sjedinjenim Američkim Državama za 7.200.000,00 $. Kako stoji u istorijskim istraživanjima tih godina, negde u periodu između 1870. i 1880. godine severnoamerički jelen - irvas je iz nepoznatih razloga promenio svoju dotadašnju migracionu rutu, što je Malemutska plemena ostavilo bez primarnog izvora hrane. Tokom ovog perioda, porodice nisu mogle priuštiti izdržavanje više od dva do tri psa, pa su čak i žene i deca pomagali prilikom vuče saonica. Narod je počeo da izumire, a ista sudbina zadesila je i njihove pse.

      Međutim, šačica istraživača koja je dolazila na Aljasku tokom 1800-tih prerasla je u pravu najezdu kada je tamo 1896. godine, u mestu zvanom Bonanza Creek u Klondajku (Klondike), pronađeno zlato. Kako to obično bude kad god se pomene ta magična reč - 'zlato', Aljaska i Jukon bivaju preplavljeni ljudima koju su se dali u potragu za bogatstvom, podstaknuti legendama o zlatnom grumenju veličine pesnice koje leži duž obala, i romantičnim pričama Džeka Londona (Jack London). Londonu se obično pripisuju zasluge, ne samo za skretanje svetske pažnje na avanture života na Aljasci, već i na pse, koji su taj svet leda naseljavali. I dok su psi u njegovim delima i njihovo promućurno ponašanje uglavnom plod mašte autora, on je veoma jasno prikazao povezanost aljaskih pasa sa svojim narodom, i svet jednostavno nije mogao ostati ravnodušan.

      Ovi psu su kasnije korišćeni u ekspedicijama Frederika Kuka i Roberta Elvina Pirija (Frederik Cook, Robert Elwin Peary) prilikom njihovog osvajanja Severnog pola, a Roald Amundsen je sa malamutima osvojio Južni pol, 14. decembra 1911. godine.
      Iako današnja tehnologija pruža veliki izbor mogućnosti prilikom organizovanja ekspedicija, još uvek postoje ljudi koji se, zajedno sa svojim timovima pasa, suprotstavljaju surovoj prirodi. 1982. godine je Rus Sergej Solovjev za 243 dana, sa svojom psećom zapregom prevalio 10.000 (deset hiljada) kilometara, prešavši put od Velena do Murmanska, a međunarodna ekspedicija na Severni pol je sa ovim psima prešla 6.000 (šest hiljada) kilometara, vrativši se u bazu Mirni 3. marta 1990. godine.

      Ono što je najvernije prikazano u Londonovim ostvarenjima jeste sam proces promena koji je zadesio celokupnu kinološku kulturu Aljaske u doba zlatne groznice. Tu je živela posebna grupacija pasa koja je već stolećima korišćena i odgajana za vuču saonica kroz zaleđenu tundru, i da svoj životni vek provodi u uzajamno korisnoj zajednici sa onom nekolicinom ljudi koja je ili rodjenjem predodređena za taj život 'na krovu sveta', ili se tu zadesila u potrazi za zlatom, bežeći od zakona, ili jednostavno - tragajući za slobodom. I dok su mnogi došljaci pse upotrebljavali kao zaprežne životinje (poziv koji je malamutu istorijski namenjen), ili su svoje slobodno vreme iskorišćavali huškajući ih jedne protiv drugih u okviru takmičenja u vuči tereta (još jedna prirodna namena malamuta), trke pasa su bile te koje su vrlo brzo zavredile najveću pažnju.

      I dok je malamut sasvim zasluženo poneo titulu najboljeg vučnog psa Aljaske, trke pasa su bile mnogo primerenije sitnijim, lakšim psima koji su mogli ostvariti i održavati mnogo veće brzine nego što su to krupni malamuti bili u stanju. Shodno tome, geni malamuta, zajedno sa genima drugih pasa, korišćeni su pri razvijanju i poboljšavanju karaktetistika rase koja će vremenom postati omiljena u svetu trka polarnih pasa - aljaskih haskija (Alaskan Husky).

      Kako su Malemutski eskimi radi priploda parili samo najbolje i najperspektivnije primerke pasa, a obzirom na konstantan nedostatak hrane i ta parenja su bila vrlo retka, beli čovek je imao puno poteškoća da od njih kupi malamuta, zbog visoke cene koje su im eskimi odredili, obzirom da su im ti psi ipak veoma značili. Ovo dosta objašnjava relativno mali broj izvornih pasa od kojih potiču skoro svi današnji malamuti.

      Kada je buknula 'zlatna groznica', doseljenici su uvideli potrebu za zapregama i timovima vučnih pasa. Timovi pasa su postali veoma skupi - bilo je sasvim uobičajeno u to vreme izdvojiti 1500 $ za manji tim psa, pa čak i 500 $ za samo jednog dobrog psa. Aljaski malamut je bio najcenjeniji i najtraženiji timski pas, a njegove šare na licu (tzv. 'maska') su izazivale ogromno divljenje ljudi. Međutim, sama rasa aljaskog malamuta je mogla biti nepovratno izgubljena u ovom periodu ukrštanja sa manjim, bržim psima, radi trka, ili sa velikim psima, zbog borbi ili takmičenja u nadvlačenju tereta.

      Ali i uprkos ukrštanjima, psi su se brzo vraćali izvornom, špic tipu pasa, kome sve nordijske pasmine pripadaju. Čak su i prve generacije potomoka tih mešanaca više ličile na svoje polarne pretke, nego na druge rase sa kojima su oni ukrštani. Već nakon treće generacije bi se gubio svaki trag 'spoljašnje' krvi! Zašto se ovo dešavalo? Arktički tip pasa je na tim prostorima bio dominantan vekovima unazad, i očigledno psi koji nisu nasledili njihovu sposobnost preživljavanja nisu mogli opstati. Pored toga, većina arktičkih pasa je veoma 'laka za održavanje' i zahteva mnogo manje hrane nego druge rase pasa njihove veličine. Sumnjalo se da su psi koji nisu nasledili ove kvalitete umirali od gladi, iako su dobijali porcije hrane koje su inače zaprežnim (polarnim) psima sasvim dovoljne. Ove razlike su delom doprinele blagim varijacijama u samoj rasi današnjeg aljaskog malamuta, ali one ne znače ne-rasnost pasa današnjice, niti njihovo odstupanje od izvornog tipa.

      Aljaski malamut je kao posebna ("priznata") rasa zaživeo tokom tridesetih godina dvadesetog veka, od pasa koje su Milton i Eva 'Šort' ('Mala') Sili (Milton, Eva 'Short' Seeley) preuzeli zajedno sa odgajivačnicom 'Chinook Kennels' Artura Voldena (od koga su i dobili svog prvog malamuta 1924. godine) kada se on zaputio na Antartik (Arthur Walden, čovek koji je sa Aljaske i iz Jukona u Novu Englesku doveo aljaske malamute i druge polarne pse). Kao osnovu svoje Kotzebue linije, ujedno i nove AKC (American Kennel Club) priznate rase, Eva je birala pse mahom sivo-bele boje, koji su po veličini bili približni ostalim izvornim vučnim psima. Silijevi su rasu stvarali (ili bolje rečeno obnavljali) na osnovu karakteristika i opisa izgleda izvornih arktičkih vučnih pasa, pre perioda 'zlatne groznice'.

      Odgajivačnica Silijevih, 'Chinook Kennels', locirana u mestu po imenu Wonalancet /New Hampshire/, bila je najpoznatija 'baza' vučnih pasa u Sjedinjenim Državama. Psi za obe Birdove ekspedicije (Admiral Richard E. Byrd), i za 'United States Service' ekspediciju (sve na Antartik) bili su trenirani u i dopremljeni iz 'Chinook' kenela (odgajivačnice).

      Silijevi su svakako najzaslužniji za priznavanje rase od strane Američkog kinološkog društva (AKC), 1935. godine. Tadašnji standard malamuta (koji je radjen po uzoru na psa iz odgajivačnice 'Chinook', Gripp of Yukon) doneo je sledeći zaključak - veličina mužjaka je 22 do 25 inča (56 do 63.5 cm), težina 65 do 85 funti (29.5 do 38.5 kg), a ženki 20 do 23 inča (51 do 58.5 cm), težina 50 do 70 funti (22.5 do 32 kg).

      Prvi registrovani aljaski malamut zvao se Rowdy of Nome, pas vukolikog izgleda i stabilnog, veoma blagog temperamenta, koji je i poslužio Silijevima za obnavljanje rase, zajedno sa još par pasa od kojih vredi pomenuti mužjaka po imenu Yukon Jad, i njegovog parnjaka, ženku Bessie. Nakon još par godina odgajanja ovih pasa, Silijevi su se dogovorili da za ime svoje odgajivačnice uzmu 'Kotzebue' (što je inače ime jednog od eskimskih plemena), po čemu je i nazvana linija malamuta koje su oni odgajali, ali se i stari naziv 'Chinook' održao, i korišćen je kao sufiks kod davanja imena psima, npr. Kotzebue Panuck of Chinook.

      Svi aljaski malamuti registrovani do 1950. godine su bili Kotzebue tipa, potomci pasa iz 'Kotzebue' odgajivačnice Silijevih. Međutim, postojalo je još mnogo pasa za koje su njihovi vlasnici i odgajivači tvrdili da su aljaski malamuti, iako oni još nisu bili zvanično i registrovani, kao na primer M'Loot malamuti iz odgajivačnice Pola Velkera. Zajedno sa Kotzebue psima, M'Loot i Hajnmen-Irvin tipovi pasa čine tri osnovne linije na kojima je rasa aljaski malamut utemeljena.

      Kada je Aljaski malamut klub Amerike (AMCA) 1953. godine postao punopravan član Američkog kinološkog društva (AKC), Eva Sili je postala njegov prvi predsednik. Takođe je počastvovana dobijanjem Svetske nagrade za izuzetan doprinos kinologiji, a postala je i priznati kinološki sudija. Njene zasluge su mnoge - bila je odgajivač i vlasnik prvog AKC šampiona /Gripp of Yukon, 1936./ i vlasnik prvog registrovanog malamuta /Rowdy of Nome/, a još je poznata i po učešću u promotivnoj trci na Olimpijadi 1932., u mestu Lake Placid, koja je doprinela popularizaciji aljaskog malamuta i drugih zaprežnih pasa. Sigurno će ostati zapamćena i kao odgajivač koji je pokazao da se psi koji haraju izložbenim ringovima mogu isto tako dobro pokazati i u timu, kao izvanredni i predani radnici, vučni psi.

      Otprilike u istom periodu kada su Silijevi prikupljali i uzgajali pse za svoju 'Kotzebue' odgajivačnicu aljaskih malamuta u Nju Hempširu, čovek po imenu Pol Velker (Paul Voelker) je radio na osnivanju odgajivačnice 'M'Loot' (takođe nazvane po plemenu eskima), u Mičigenu /Marquette, Michigan/. Kako je on kao osnovu za svoj tip malamuta koristio dosta raznolike pse, tako su i malamuti ove linije bili poprilično medjusobno različiti, za razliku od gotovo identičnih pasa Kotzebue linije Silijevih.

      M'Loot malamuti su bili veći, viši i teži, ali dok su neki bili i previše krupni, kod drugih je bio vidan nedostatak supstance. Generalno, M'Loot psi su imali nešto bolji prednji deo od Kotzebue-a, koji su bili prilično širokih grudi i, ponekad, isturenih laktova. S druge strane, M'Loot psima je nedostajala uglovanost zadnjeg dela, što je rezultovalo pomalo neprirodnim, izveštačenim hodom. Kotzebue-i su imali širu glavu, kompaktnije telo i bolju uglovanost, a M'Loot obično duže uši i njuške. Govoreći o bojama, Kotzebue psi su bili sivi sa belinama, dok je kod M'Loot pasa boja varirala od sive do crno-bele. Ove dve linije su se još razlikovale i po temperamentu - dok su Kotzebue bili mirniji psi, lakši za kontrolu, M'Loot su često iskazivali agresivnost prema drugim psima, bili su skloni sukobima i ponekad se sa njima zaista teško izlazilo na kraj.

      Međutim, zahvaljujući odličnom marketingu Pola Velkera, njegovi M'Loot malamuti su bili veoma popularni, i prodavani su kao kućni ljubimci širom cele Severne Amerike. Predstavljani su kao veličanstveni i dobroćudni drugovi i pratioci, idealni za one koji žele ljubimca koji će prolaznike ostaviti bez daha, a sam Velker ih je nazivao 'najboljim predstavnicima najlepše rase'.

      Pored Velkera, mnoge odgajivačnice su vremenom počele odgajati M'Loot tip malamuta, koristeći Velkerove pse kao osnovu. Kao osnivače M'Loot linije vredi pomenuti pse Gentleman Jim (koji je čak uvršćen u 'Hall of Working Fame', Kuću zaslužnih, zbog svog izuzetnog doprinosa tokom Drugog svetskog rata), Silver King, Silver Girl, Mikiuk, čiji su potomci kasnije korišćeni kao osnova mnogih odgajivačnica, i nalaze se u rodovnicima velikog broja današnjih malamuta.

      Kako je tokom Drugog svetskog rata broj registrovanih malamuta pao na samo tridesetak jedinki, početkom pedesetih godina dvadesetog veka Američko kinološko društvo odlučilo je da ponovo otvori rodovnu knjigu malamuta i dozvoli dalju registraciju pasa, čime su stvoreni uslovi da se M'Loot linija i zvanično upiše i prizna kao rasa aljaski malamut. Ovome su se odlučno protivili poklonici i simpatizeri rada Eve Sili i njene linije pasa, koji su smatrali da su Kotzebue-i jedini pravi predstavnici rase, što nije imalo nikakvog uticaja na dalji proces registracije. Ipak, koliko god to ironično bilo, izvorni M'Loot malamuti Pola Velkera nikada nisu zvanično registrovani jer, za razliku od Silijeve, njega to nije zanimalo, ali su mnogi potomci njegovih pasa ispunili uslove i upisani su u rodovnu knjigu. Interesantno je pomenuti psa po imenu Oogorook M'Loot, koji je prvi postao šampion Kanade, i uopšte bio prvi potpuno beli malamut koji je postao šampion.

      Po pristupanju 'Aljaskog malamut kluba Amerike' Američkom kinološkom društvu, odgajivači Kotzebue i M'Loot linija su počeli da premošćuju međusobne nesuglasice i da ukrštaju svoje pse. Čak je i Eva Sili, koja se u početku izričito protivila 'novoj liniji' malamuta, vremenom postala zainteresovana za ono što su M'Loot psi imali da ponude rasi.

      1960. godine postojeći standard rase je pretrpeo izmene, najviše zbog velikog uticaja M'Loot pasa, čiji su vlasnici i odgajivači urgirali pre svega da se tražena visina poveća, ali kako su se mnogi poklonici Kotzebue pasa tome protivili, na kraju je nadjeno neko kompromisno rešenje, tj. standard koji je, uz manje korekcije, i danas važeći - gornja granica veličine tadašnjeg standarda, mužjaka 25 inča (63.5 cm), težina 85 funti (38.5 kg), a ženki 23 inča (58.5 cm), težina 70 funti (32 kg), je u novom standardu navedena kao idealna, sa tim što su varijacije + / - dozvoljene.

      Linija pasa koja je takođe ostavila dubok trag, ali oko čijeg definisanja su se sporili mnogi veliki poznavaoci i odgajivači rase jeste tzv. 'treća linija', tj. Hajnmen-Irvin linija (Hinman-Irwin), ili kako se negde pominje, samo Hajnmen linija. Sam broj primeraka pasa ove linije je bio dosta mali, pa je ovo i glavni razlog zbog koga je priznavanje ove linije kao posebne bilo pod znakom pitanja.

      Hajnmen-Irvin psi vuku poreklo od dva psa, po imenu Igloo i Lynx, koje je u Baker Lake oblasti, u Kanadi, kupio Dejv Irvin (Dave Irwin), koji ih i dovodi u Nju Hempšir. Jedan od njihovih potomaka je i Irwin's Gemo (poznat još i kao Erwin's, Gimo, ili Chemo), koji je prebačen na ranč u Vermontu na kome je radio kao timski, vučni pas. Dick Hajnmen (Dick Hinman) je po zanimanju bio berberin, koji je u svoje slobodno vreme posećivao ranč i koristio priliku da upregne tim u kome je bio i Gemo, koga je on sam koristio kao priplodnjaka. Ipak, Hajnmen-Irvin linija verovatno ne bi bila zvanično zavedena u istorijat malamuta da nije bilo čoveka po imenu Robert Zoler (Robert Zoller).

      Zoler je kao mornarički oficir učestvovao u Drugom svetskom ratu, gde se jednom prilikom, dok je bio stacioniran u Nju Faundlendu, prvi put susreo sa aljaskim malamutom. Svojom zastrašujućom, divljom i snažnom pojavom, a opet, blagim temperamentom, pas je na njega ostavio veoma jak utisak. Po završetku rata i povratku kući, odlučio je da kontaktira neke odgajivačnice, ne bi li se ponovo susreo sa tom veličanstvenom rasom.

      Iz Američkog kinološkog društva su ga uputili na dobro poznatu adresu 'Chinook' kenela Silijevih. Zoler je bio oduševljen izgledom Kotzebue malamuta, njihovim držanjem, čvrstinom, dobrom uglovanošću i lepim glavama. Ipak, činilo mu se da su možda malo preniski, i da poneki imaju preširoke grudi. Kako je već bio upoznat sa M'Loot linijom, za koju je i sam govorio da se bitno razlikuje od Kotzebue-a i da je i previše šarolika, Bob Zoler je prihvatio savet Dika Moltona (Dick Moulton, u to vreme, zbog Evine bolesti, upravljao kenelom) da poseti Dika Hajnmena, koji je takođe odgajao aljaske malamute.

      Kada je Zoler stigao kod njega, Hajnmen je trenutno bio u poslu, pa ga je uputio da sam ode i pogleda pse. Tada se Zoler susreo sa, kako je rekao - 'dva najimpresivnija malamuta koja je u životu video'. Bila su to dva mužjaka, Hinman's Alaska i njegov otac, Irwin's Gemo. Štaviše, izgledali su podjednako dobro, čak i bolje, od svih pasa Kotzebue i M'Loot linija koje je imao prilike da vidi. Odmah je odlučio da kupi štene iz legla koje je Hajnmen trenutno imao, a čiji je otac bio Hinman's Alaska.

      Štene, nazvano Kayak of Brookside, je bilo veoma energično, pa su Bob Zoler i njegova supruga Laura odlučili da mu nabave prijatelja u vidu još jednog šteneta malamuta. Zoler je već imao na umu par mogućih 'parnjaka', pa je vrlo brzo kupio još tri šteneta (Ch. Husky-Pak Mikya of Seguin, Ch. Apache Chief of Husky-Pak i Ch. Arctic Storm of Husky-Pak). Svi psi su izlagani dok nisu ispunili uslov za registraciju, i svi su postali šampioni. Robert Zoler svojoj odgajivačnici daje naziv 'Husky-Pak'.

      Psi Boba Zolera su u početku mahom bili potomci M'Loot i Hajnmen-Irvin linija, ali kako se ipak divio i Kotzebue psima Silijevih, tragao je za pravim psom ove linije koga će uvrstiti u svoj odgajivački program. Potraga je konačno završena kada je nabavio čistokrvnog Kotzebue psa, po imenu Toro of Bras Coupe. Toroa je upario sa svojom ženkom Arctic Storm, i ovaj eksperiment ukrštanja M'Loot i Kotzebue linija je dao odlične rezultate. Pet od šest šteneta iz legla su postali šampioni, a Bob Zoler je postao poznat u krugovima ljubitelja malamuta. Ti psi su Ch. Cliquot of Husky-Pak, Ch. Cheyenne of Husky-Pak, Ch. Cochise of Husky-Pak, Ch. Comanche of Husky-Pak i Ch. Cherokee of Husky-Pak, za koga je Zoler rekao da je najbolji aljaski malamut koga je ikada imao.

      Husky-Pak malamuti Boba Zolera, iz samo dvanaest legla, za dvanaest godina osvajaju veoma veliki broj šampionata i titula. Ova činjenica počinje da smeta ljudima iz 'Chinook' kenela, koji na sve moguće načine pokušavaju da diskredituju i ospore čistokrvnost M'Loot i Husky-Pak pasa, tvrdeći da su jedino njihovi Kotzebue-i pravi aljaski malamuti. Koliko Bob Zoler nije bio ubeđen u te tvrdnje govori i njegova izjava u kojoj navodi da, bez obzira šta standard rase kaže, misli da mužjaci težine 85 funti (38.5 kg) i ženke težine 70 funti (32 kg), ipak nisu 'idealni vučni psi', već da su izvorni malamuti bili daleko krupniji i teži, kakve je viđao na nekim starim fotografijama.
      Od strane ljudi koji su celog života vozili zaprežne pse stalno je slušao raznorazne razloge zbog kojih se verovalo da su krupni psi 'neefikasni', štaviše trapavi, i da se brzo zamaraju, a kako sam nije imao nikakvog isustva iz ove oblasti, nije se mogao buniti. Međutim, nakon ekspedicije Vila Stegera (Will Steger) preko Antarktika, koja se i dan danas smatra jednim od najvećih poduhvata čoveka i psa ikada, sve ove tvrdnje postaju smešne i padaju u vodu, a Zoler dobija čvrst argument u svoju korist. Timovi Vila Stegera su bili sačinjeni od pasa koji su prosečno težili preko 100 funti (45 kg), a njihov učinak je blago rečeno bio - veličanstven!

      Uspešnost Zolerovih ukrštanja M'Loot i Kotzebue linija je navela veliki broj odgajivača da i sami probaju nešto slično, mada su se mnogi odlučivali i za direktno parenje M'Loot pasa sa Zolerovim Husky-Pak malamutima, umesto sa čistokrvnim Kotzebue-ima. Iako su neki odgajivači ostali verni samo jednoj liniji (M'Loot ili Kotzebue), vremenom se početna drastična razlika među ovim linijama smanjivala, tako da danas gotovo sigurno ne postoji malamut za koga se može tvrditi da je čistokrvni pripadnik određene linije.

      Kako god bilo, u važećem standardu ove rase posebno mesto zauzima rečenica upravo Boba Zolera, u kojoj se kaže da 'prilikom ocenjivanja aljaskog malamuta njegova uloga arktičkog vučnog psa za teške terete na velike udaljenosti mora biti uzeta u obzir iznad svega ostalog', a vredi pomenuti i citat Natali Noris (Natalie Norris), jednog od starih ljubitelja malamuta, najpoznatije žene - vozača psećih zaprega - 'Malamut je previše lep i prepoznatljiv kao rasa da bi se menjao u bilo šta što nije nastalo kao proizvod vekovnog prilagođavanja sredini u kojoj je živeo. Naši bi napori trebali biti usmereni ne samo ka odgajanju fizički prelepih pasa, već i psihički jakih primeraka kakvi su se mogli naći na Aljasci. Nije poenta odgajati 'bolje' malamute, već dobre koliko i aljaski malamut'.

      Što se tiče legendi i priča o ovim psima, nijedna nije tako široko rasprostranjena kao verovanje da malamut jednostavno mora biti delom vuk, koje je svoj vrhunac doživelo tokom perioda zlatne groznice. Kako je drugačije, pitaju se oni koji duboko veruju u ovu teoriju, mogao da razvije takvu fizičku sličnost sa vukom? Međutim, uprkos pričama da su Malemuti ženke pasa vezivali za kolac poboden u sneg kako bi ih uparili vukovi, nebrojani istoričari, pa čak i sami pripadnici malemutskog naroda, insistiraju na tome da je malamut čistokrvan domaći pas, genetski ne bliži vuku od bilo koje druge rase pasa.

      Ako se se dobro upoznate sa malamutom, očigledne razlike između njega i vuka će biti veoma jasne. I dok izvesne sličnosti postoje, na primer ta njihova fizička građa, lepota koja oduzima dah, sklonost ka zavijanju i nedostatak talenta za psa-čuvara, malamut je, za razliku od vuka, hiljadama godina živeo u veoma bliskoj vezi sa ljudima, što se i danas oseća kroz jedinstvenu privrženost koja utočište traži u ljudskoj vrsti.

      Današnji malamut nastavlja nasleđe svojih predaka. Radost i zabavu traži unutar porodičnog čopora, prosto žudi za ljudskim društvom, i gaji posebnu sklonost ka deci. I dalje se ističe kao zaprežni pas, blistajući kada skala na termometru počne da pada ispod tačke smrzavanja, a čak i učestvuje u takmičenjima nadvlačenja tereta kad god mu se za to pruži prilika. I nastavlja da traži avanturu u svakodnevnom životu.

      Uspešno partnerstvo sa malamutom stoga iziskuje vlasnika koji je voljan da čuje njegovu priču, i da poštuje njeno značenje. Savremeni malamut mora biti posmatran kroz svetlo drevnog malamuta - to dvoje je neodvojivo. Individua koja je spremna da uloži trud, ona koja deli isti avanturistički, divlji duh ove rase, je osoba sa kojom će se malamut najpre saživeti - i osoba koja će najviše uživati u životu sa ovom veličansvenom životinjom.

      U današnje vreme, osim što su nezamenjivi životni saputnici mnogim ljudima, pojedincima i porodicama, malamuti se koriste i za vođenje slepih, otkrivanje droge, kao psi spasioci, ili terapeuti za rad sa ljudima, a pre svega sa decom ometenom u razvoju.

      Malamut je veoma aktivan i snažan pas, i traži dinamičnog vlasnika koji se ne plaši zime, kiše, niti izleta u prirodu. Potrebno mu je obezbediti dosta dnevne aktivnosti, istrčavanja. Kada dostigne zrelost, puno će vremena provoditi u spavanju (kada ne jurca livadama i parkovima), ali to ne znači da je 'kralj severa' lenj - naprotiv, teški uslovi života na Aljasci su ga naučili da koristi svoju energiju veoma ekonomično, i da svaki predah iskoristi da obnovi utrošenu snagu, spremajući se za nove napore i izazove.

      Kako bi razumeli način razmišljanja malamuta, moramo upoznati i shvatiti njegove korene, kao radnog psa koji je korišćen za vuču i lov po arktičkim predelima. Mnogi instinkti koji su omogučavali malamutu da preživi u surovoj aljaskoj sredini duboko su usađeni, i ostali su izuzetno jaki u rasi i dan danas, uprkos već dugom nizu godina kako se malamuti odgajaju kao kućni ljubimci.

      Veliki broj tih nagona se smatra nepoželjnim u ponašanju kućnog ljubimca, pa budući vlasnici moraju da znaju šta da očekuju od rase, i da budu spremni da sa njima žive, do određene granice. Moraju biti spremni da odreaguju i preduzmu adekvatne mere kada je to neophodno kako bi ili umanjili neželjeno instinktivno ponašanje, ili stvorili situaciju u kojoj se takvo ponašanje može tolerisati.

      Osnovni instinkti malamuta su da kopa, da hranu smatra prioritetom, da bude neprijateljski nastrojen prema psima istog pola, i da juri i lovi druge životinje. Dobrim vaspitanjem neki nagoni mogu biti prilično potisnuti, ali nikada odstranjeni, i oni će uvek vrebati svoju priliku, delić sekunde, trenutak kada će u očima malamuta zaiskriti divlji duh predaka... Vlasnici malamuta dobro znaju kako te situacije izgledaju.

.                                                                                                                                                              MIROLjUBIVOST

      Generalno, malamut je miroljubiv pas koji traži dosta pažnje, i često ih nazivaju 'velikim plišanim medama' baš zbog te njihove potrebe da budu u društvu ljudi. On je celog svog života u duši veselo štene, i uživa u društvu dece koja su dovoljno velika da se sa njim mogu bezbedno igrati.

      Obzirom da se od malamuta zahtevalo da živi i radi sa mnogo ljudi unutar eskimskog plemena, on je morao biti miroljubiv pas koga bi mogao kontrolisati svako, bilo odrasla osoba, bilo dete. Pas koji je u takvom okruženju iskazivao agresiju jednostavno nije smeo biti tolerisan, i retko bi imao priliku da svoju 'grešku' ispravi.

      Ovaj miroljubivi temperament koji su Eskimi negovali kod malamuta hiljadama godina, prisutan je i kod pasa koje danas čuvamo u svojim domovima kao ljubimce. Svaka ozbiljnija agresivnost prema ljudima je neprihvatljiva i ne sme se tolerisati, ali na žalost, zbog neodgovornih parenja agresivnih pasa, vlasnika koji svom psu ne posvete dovoljno pažnje prilikom preko potrebnog vaspitanja i discipline, ili neukih odgajivača koji isuviše rano odvoje štene iz legla (pre osam nedelja starosti), i dalje možemo videti malamute istinski agresivne prema ljudima.

      Međutim, agresivnost kod ove rase ne treba mešati sa njihovom dominantnom i zaštitničkom prirodom, niti sa grubom igrom, laganim 'ujedanjem' ili uzimanjem ruke u usta. 'Ujedanje' je čin malamuta koji pokušava da pridobije nečiju pažnju, i od toga ga treba odvići još dok je štene, ali ga nikako ne treba mešati sa pravim ujedom. Agresivnog malamuta, koji svoju agresiju često ispoljava prema ljudima, kako god to zvučalo, najbolje je uspavati. ALI, treba imati na umu da se malamuti ne rađaju sa urođenom agresijom, oni mogu biti njoj manje ili više skloni, a na vlasniku je sva odgovornost da svog psa lepo vaspita! Postoji izreka koja kaže da je svaki pas ogledalo svoga vlasnika.

      Malamuti nisu prikladni za pse čuvare, niti mogu biti dresirani za napad i odbranu. Sami Eskimi su bili nomadski narod, stalno su se selili, pa malamut nije imao kad da razvije osećaj za odbranom teritorije ili imovine, a i u teškim životnim uslovima Arktika, svaki stranac-pridošlica je bio i više nego dobrodošao. Mada, sama njihova pojava može delovati zastrašujuće onome ko ne poznaje dovoljno rasu. Zabeleženo ja da su oni koji su pokušavali da malamuta nauče da napada morali da koriste toliko ekstremne metode da bi malamut napao čoveka-markera, da je pas postajao nepredvidiv i opasan u blizini svih ljudi. Petljanje sa prijateljskim temperamentom malamuta nikako nije preporučljivo - oni koji žele psa za potrebe čuvanja ili odbrane bi morali izabrati neku drugu rasu. Malamut je jednostavno pas koji će se obradovati svakome, pa i potencijalnom lopovu, pre će skočiti na njega da ga poljubi nego li da ga ujede, ali to je ono što ga čini malamutom.

.                                                                                                                                                               SVOJEGLAVOST

      Nezavisnost i tvrdoglavost koju malamuti poseduju takođe se može dovesti u vezu sa njihovim arktičkim korenima. Kako bi preživeo u nepraštajućoj arktičkoj sredini malamut je morao da poseduje nezavisnost i tvrdoglavost, da prvi reaguje i prvenstveno sebi obezbedi egzistenciju. Ni u čoporima severnih pasa vođa se ne prati u stopu - svaki pas poseduje makar i minimum individualnosti koja se poštuje. Malamut koji bi slušao komande Eskima i po njima vodio tim preko, na primer, tankog leda, ne bi doživeo da tu svoju karakteristiku poslušnosti prenese na svoje potomke. U njihovom prirodnom okruženju, pas koji je razmišljao za sebe stavljajući svoj sopstveni opstanak ispred volje da slepo sluša naredbe vozača je pas koji bi doživeo da vidi sledeći dan. O malamutu treba razmišljati kao o psu koji prosto živi za to da preuzme inicijativu, i ukoliko mu se ukaže prilika da nešto sam uradi, neće se libiti ni trenutka.

      Na nezavisnu prirodu malamuta su se i Eskimi oslanjali. Podsetimo se, u uslovima slabe vidljivosti tim pasa je morao sam, sledeći svoj instinkt, da pronađe put do sela, bez instrukcija i pomoći mašera (vozača). Pas koji se isključivo oslanja na ono što mu se kaže, u takvim uslovima nije imao šta da traži.

      Ta crta nezavisnosti i tvrdoglavosti i dalje postoji u malamutima, i obično izaziva mnogo nervoze i muka kod onih koji žele da postignu zapažene rezultate u dresuri ili aktivnostima gde se ona zahteva.

      Malamut, kao izuzetno inteligentan pas, obično kao štene veoma brzo uči i napreduje, često dajući vlasnicima lažnu nadu da može postići visoke rezultate. Često se kaže da je dosta lako naučiti malamuta nečemu, ali da je teško naterati ga da već naučeno ponavlja, što uglavnom važi za sve nordijske rase pasa. Njihova svojeglavost, i činjenica da im ponavljanje istih stvari brzo dosadi, obično dođu do izražaja baš u 'pravo vreme', pa će samo oni vlasnici koji poseduju bezgranično strpljenje, toleranciju, prilagodljivost i puno vremena i razumevanja za malamuta moći zaista sa njima da ostvare rezultate vredne divljenja.

      Veoma brzo shvata šta se od njega očekuje, samo je na vlasniku da istraje dok to i ne uradi. Kao pas je veoma ozbiljan i dostojanstven, ali će se često ponašati kao pravi klovn, pogotovo ako je nešto zgrešio pa se pokušava umiljavati kako bi izbegao kaznu, ili kada pokušava izvrdati datu naredbu.

      Svaki malamut poseduje svoju sopstvenu ličnost, sa svim svojim vrlinama i manama, zbog čega i jesu tako zanimljivi za poređenje, i karakteristično za njih je da će na jednu istu naredbu različiti psi različito odreagovati - ako je ispune, učiniće to na svoj način.

.                                                                                                                  DOMINANTNOST / HIJERARHIJA ČOPORA

      Malamut je poznat po svojoj potencijalno dominantnoj prirodi i veoma jakom osećaju za poredak čopora, i ovo je jedan od glavnih razloga što se ne preporučuje vlasnicima koji nemaju iskustva sa psima. Malamut je po prirodi čoporativna životinja, i vlasnici, njihova deca i druge životinje u kući (uključujući i mačke!) postaće njegov 'čopor'.

      Osmatraće sve pripadnike čopora, bili oni ljudi ili životinje, i proučavaće njihovo ponašanje i odnos koji oni imaju prema njemu kako bi ustanovio ko se na kom mestu u 'hijerarhiji čopora' nalazi. Oni za koje malamut vidi da drže stvari pod kontrolom, da su čvrsti, strogi ali fer, i da ne prave gluposti, obično će zavredeti njegovo poštovanje i malamut će ih videti kao nekoga ko je autoritet i na višoj lestvici u poretku čopora - kao 'alfa', ili 'vođa čopora'. Što malamut više poštovanja ima prema pojedinačnim članovima porodice, više će ih slušati, ispunjavati komande, i generalno će se bolje ponašati kao ljubimac.

.                                                                                                                                     ODNOS PREMA DRUGIM PSIMA

      Prijateljski stav malamuta prema ljudima, na žalost, ne važi uvek i u odnosu prema drugim psima, i ovo je jedna od 'mana' ove rase. Kao što je to situacija sa drugim urođenim osobinama, ni ovo nije bez razloga, i to vlasnici moraju shvatiti i uvek biti na oprezu.

      U arktičkoj sredini, 'uljez' u vidu drugog kanida (pas, vuk...) na teritoriji na kojoj malamut lovi, značio je deljenje ionako oskudnih izvora hrane, a u slučaju ženke, i opasnost za njene mladunce ili buduća legla. Zbog toga, prisustvo pasa koji ne pripadaju čoporu nije mogao biti tolerisan, i sa njima se moralo obračunati, bilo da su samo upozoreni, ili najureni od strane malamuta.

      Ipak, većina malamuta će, ako su dobro socijalizovani u fazi odrastanja, uglavnom tolerisati druge pse. Pas bilo koje rase, ako nije dobro socijalizovan, može razviti 'agresiju iz straha', jer ne poznaje ponašanje drugih pasa, i može odlučiti da napadne, pre nego da čeka da vidi reakciju drugog psa. Pa čak iako je vaspitan, prijateljski nastrojeni malamut prema kome drugi pas iskaže agresiju bez mnogo razmišljanja će prihvatiti ovaj, po njemu, otvoreni poziv na borbu.

      Malamut je veoma jak, spretan, lukav i uspešan borac, i u sukobu sa njim mnogi psi će izvući deblji kraj, što znači da iako nije prvi započeo kavgu, verovatno će nadvladati drugog psa, ali će i sva krivica biti svaljena na njega!

      Mužjaci malamuta će često pokazivati otvorenu agresiju jedan prema drugom, svojim ponašanjem, stavom i režanjem, dok ženke mogu pokazivati, vlasnicima koji ništa ne sumnjaju, jedva primetne znake svojih neprijateljskih namera prema drugoj kuji.

      Ukoliko im se ukaže prilika, malamuti će se često sukobljavati kako bi uspostavili dominaciju i utvrdili svoje mesto u čoporu, a mahanje repovima tokom tih 'svađa' izgleda da pokazuje da oni to smatraju dobrom zabavom!

      Ako malamut počne da pokazuje znake agresivnosti ka drugim psima, to nikako ne menja njegovo ponašanje prema ljudima, ono će ostati prijateljsko i sa dosta poštovanja.

      Do sukobljavanja neće dolaziti ukoliko je poredak u čoporu stabilan i jasno definisan, a postoji i puno slučajeva gde malamuti istog pola žive u miru i harmoniji, ali su to ipak izuzeci, pre nego pravilo. Promene unutar čopora, ili samog okruženja, unose nemir koji može destabilizovati čopor. Primer za ovo je ženka je pred teranjem, novi član pseće porodice, starenje i slabljene alfa pasa, promena životne situacije ili okruženja, ili jednostavno neznanje vlasnika o hijerarhiji čopora. Sukobi se mogu pojaviti u do tada srećnoj grupi malamuta, pa čak i između mužjaka i ženke.

      Kako malamut sazreva, fizički i psihički, prastari instinkti opstanka postaju sve jači, i nekada druželjubivo štene će se promeniti u proračunatog odraslog malamuta koji će svoje prijatelje birati, a znake agresije pokazivati prema onima koji se sada smatraju 'konkurencijom'. Mnogi vlasnici malamuta prvi put budu iznenađeni kada se ispostavi da je 'neprijatelj' pas koji je do skoro bio najomiljeniji drug za igru njihovog ljubimca. Zato oprez, svaki pas istog pola, bez obzira koliko dobro bio prihvaćen kao mlad, može postati 'žrtva' duboko usađenih instinkta za preživljavanjem sazrevajućeg malamuta...

.                                                                                                                                                    NAGON ZA KOPANjEM

      Jedan od nagona koji nikada ne može biti zaboravljen jeste potreba za kopanjem. Malamut je u prirodi morao da kopa kako bi obezbedio sebi zaklon od arktičkih snežnih oluja, ali i hladovinu tokom toplih leta. Današnji malamut može kopati i iz čiste dosade, a njihove rupe mogu biti tolike da u njih bez problema, uspravno, stane odrasla osoba! Ne treba mnogo govoriti o tome šta se desi kada se spoje malamut i lepo uređena bašta - otprilike dobijemo mogući izgled parcele na Mesecu... Svojom upornošću, malamut lako može iskopati i tunel ispod ograde kako bi nesmetano uživao u razgledanju svih lepota (nimalo srećnog) komšiluka ;)

.                                                                                                                                                          NAGON ZA LOVOM

      Takođe jedan od veoma jakih nagona malamuta, koji ne se može potpuno iskoreniti ni dresurom, ma kako rano počeli ili uporni bili. Bilo šta što trči biće pojureno od strane svakog malamuta koji drži do sebe, osim ako je adekvatno sprečen. Malamut koji se šeta bez povoca na javnom mestu može se u određenom trenutku dati u poteru za nečim što je spazio, pa iako se vrati izbezumljenom vlasniku, možda je šteta već napravljena.

.                                                                                                                                                  HRANA KAO PRIORITET

      Nagon za opstankom govori malamutu da mu je svaki obrok možda poslednji za neko duže vreme, i kada dođe vreme za jelo, malamut će ovom 'zadatku' pristupiti sa posebnim uživanjem - koliko god mu hrane sipali u činiju, u očima malamuta to nikada neće biti dovoljno.

      Važnost koju hrana za malamuta ima propisuje da se drugi psi (mačke) drže na sigurnom odstojanju u vreme trajanja obroka. Muvanje drugih životinja okolo i zagledanje činije sa hranom (iako je i prazna) može prouzrokovati reakciju malamuta koji će 'uljeza' oterati na način koji mu u tom trenutku bude delovao najprikladniji, što za posledicu može imatu skupe troškove veterinarske službe.

      Ipak, malamut mora uvek dozvoliti čoveku da priđe hrani, pa čak i da mu je uzme dok je ovaj jede, bez imalo protivljenja, što se postiže navikavanjem još dok je pas štene.

      Nažalost, nagon za opstankom će navesti malamuta da pojede bilo šta što on smatra i malo hranljivim. Bilo šta životinjskog porekla - na primer koža ili krzno, može se naći na njegovom meniju, pa se preporučuje obratiti posebnu pažnju gde stavljate svoje kožne cipele, kožne jakne ili bunde. Neki će malamuti čak jesti i prašinu, ali sigurno (nama) najružnija navika jeste tzv. 'koprofagija', ili jedenje izmeta (sopstvenog ili tuđeg).

.                                                                                                                                 LAJANjE, 'PRIČANjE', ZAVIJANjE

      Malamuti su prilično tihi psi, skoro da uopšte ne laju. Ipak, skloni su svojevrsnom 'pričanju', nekoj vrsti prijatnog 'vuuu vuuu vuuu' zavijanja/režanja. S druge strane, mogu svojim upornim i glasnim zavijanjem da Vam probiju uši. Vlasnici više malamuta su primetili da kada njihovi psi zavijaju, prestaju sa zavijanjem svi gotovo istovremeno. Ovo njihovo ponašanje proističe iz činjenice da su vrlo čoporativno orijentisani.

. --------------------------------------------------------------------------------------------------------- .

      Aljaski malamut je pas koji se ne uklapa u tipičnu sliku ljudi o ovim životinjama. Često ume iznenaditi svojim predosećanjem naših misli i trenutnog raspoloženja. Imajte na umu da sa malamutom treba provoditi što je moguće više vremena. Ako ih po čitav dan ostavljate same kod kuće, nikada nećete spoznati šta sve ovaj pas ima da ponudi. Ovo, naravno, važi za sve pse, ali posebno za malamute.

      Roald Amundsen, koji je sa malamutima osvojio Južni pol, o njima je rekao - 'Teško je ne primetiti životinju koja je u stanju da svoja osećanja iskazuje kao što to čini pas. Radost, pripadnost i griža savesti - sve to vidimo u njegovim očima. Mi, kao ljudi, pogrešno mislimo da smo jedini u stanju da iskuzujemo emocije. Zagledajte se nekad u oči psa. U njima ćete pronaći isti onaj izraz koji srećemo u pogledima ljudi. Po svemu sudeći, psi poseduju ono što mi nazivamo "duša".'

      Više reči o temeperamentu malamuta biće u okviru priče o socijalizaciji i vaspitanju.

Da li je aljaski malamut delom vuk?                                                                                                                           .

      Ne. Aljaski malamut je čistokrvna pasmina psa i takav je već stolećima. Ludi ih često mešaju sa vukovima i često se prikazuju u filmovima kao vukovi, ali jedno je sigurno - nisu vukovi niti delom vukovi.

.                                                                                                                                     Kako podnose letnje vrućine?

      Kao i svakom drugom psu treba mu osigurati svežu vodu i zaštitu od sunca u hladu. Ako psa uvedete u kuću ili u stan on će sam naći podobno mesto (verovatno u kuhinji ili kupatilu gde su linoleum ili pločice). Psu možete staviti i kockice leda u vodu da ostane hladna. Neki takođe uživaju u kupanju u dečjim bazenima. Leti treba izbegavati naporne aktivnosti, a trening ograničiti na rane jutarnje časove, ili večernje, po zalasku Sunca. Malamut su neverovatno prilagodljive životinje, i treba im malo vremena da se naviknu na klimu. Ipak, ne treba ih forsirati do krajnjih granica, imajući na umu odakle potiču, jer posledice mogu biti fatalne. Malamuti se linjaju pre leta, tako da im i to pomaže u rashlađivanju. Nije baš preporučljivo voziti psa u autu tokom vrućina, ali ako ga već vozite rashladite auto i čuvajte ga od promaje jer su vrlo osetljivi.

Kakvi su sa decom?                                                                                                                                                       .

      U skladu sa svojim nežnim temperamentom, malamuti su generalno veoma dobri porodični psi. U suštini uživaju u društvu dece, no ipak postoji određena granica do koje će tolerisati "maltretiranje". Vaspitana deca će se izvanredno slagati sa vaspitanim i socijalizovanim malamutom, koji obožava pažnju. Treba imati na umu da su oni vrlo snažni psi, te da deca ipak ne bi trebala ostati bez nadzora s njima. Pošto su vrlo strpljivi dopustiće detetu mnoga natezanja i zadirkivanja, ali to bi trebalo biti strogo nadgledano za dobro deteta i psa.

.                                                                                                                        Da li se lako vaspitavaju / dresiraju?

      Njihovo vaspitavanje nije lako kao kod nekih drugih rasa, ali nije ni nemoguće. Mnogi malamuti su osvajali titule iz poslušnosti, ali je za to potrebno strpljenje. Veoma rani početak dresure i vaspitavanja je od ključne važnosti za dobar odnos vlasnika sa malamutom.

Da li mnogo laju?                                                                                                                                                            .

      Malamuti su veoma tihi psi koji gotovo uopšte ne laju, ali ponekad umeju zavijati poput vukova, što je izraženije kod pasa koji se čuvaju u dvorištu, nego kod 'kućnih varijanti'. Pored toga, često umeju 'komunicirati' čitavim nizom specifičnih zvukova, poput umilnog, zavijajućeg, dubokog režanja po kome su veoma poznati.

.                                                                                            Kako se ponašaju u kući, obzirom da su toliko veliki?

      Aljaski malamut, osim u vreme kada izbacuje gomile dlake, u vreme linjanja, predstavlja izvanrednog kućnog psa. Veoma su čisti psi, i vrlo tihi. Imaju dobar osećaj za svoju okolinu i nikako nisu trapavi. Obično će izabrati neko 'omiljeno mesto' za spavanje, i tu će provoditi sate. Tu spadaju hladne pločice i linoleum u toku letnjih vrućina, meki jastuci i kreveti u svakoj drugoj prilici :)

Kako se snalaze u dvorištu?                                                                                                                                        .

      O radosti! Malamuti su prvoklasni kopači rupa, i vrlo rado će vam preriljati dvorište bez ikakve naknade! :) Mogu kopati iz dosade, da se oslobode viška energije, ili kako bi sebi obezbedili 'udobnu, hladnu rupu' tokom toplih dana. Iako su veoma zahvalni i za život u stanu, ipak se preporučuje da vlasnik poseduje kuću sa dvorištem, kako bi svom ljubimcu mogao da pruži zadovoljstvo svežeg vazduha i boravka napolju, ali i tada ne treba malamuta dugo odvajati od 'porodičnog čopora', jer je on vrlo društvena životinja.

.                                                                                                                                                     Da li su dobri čuvari?

      Malamut kao čuvar je totalni promašaj. Toliko vole ljude da bi rado menjali sve porodične dragocenosti za češkanje po glavi. Ipak, ljudi ih se obično bezrazložno plaše, zbog njihovog vučjeg izgleda, veličine i dostojanstvenog stava.

Koliko zapravo jedu?                                                                                                                                                     .

      Malamuti obožavaju hranu, ali s obzirom na svoju veličinu jedu relativno malo, zahvaljujući svom veoma efikasnom sistemu za varenje. Prava količina hrane zavisi od metabolizma psa, vrste hrane, kao i vrste aktivnosti koje pas obavlja. Odrasli primerak poješce dnevno otprilike 4-5 šoljica (posuda) kupovne hrane. Štenci zahtevaju manje, no cešce obroke.

.                                                                                                                            Koliko im vežbe treba i koje vrste?

      Ne bi trebalo trenirati psa ispod šest meseci starosti. Njihov mišićno-skeletni sastav još nije do kraja razvijen do tog doba. Trebate se igrati sa svojim štencem i pokušati ga naučiti osnovne komande. Kad je pas šest meseci star polako ga treba navikavati na male šetnjice. S osamnaest meseci psa možete slobodno voditi u dugotrajne šetnje i istrčavanja. Trčanja uz bicikl su takođe preporučena, no pas mora biti naučen na to da Vas slučajno ne bi odvukao sa bicikla. Napokon, ako imate uslova vuča saonica je uvek odličan trening, a u letnjim mesecima - plivanje! Redovan trening, uz dobru ishranu, je preduslov za zdravog i lepog psa, a pas kome se ne posvećuje dovoljno vremena i pažnje, i koji nema načina da istroši svoju energiju, može postati i veoma destruktivan.

Da li vuku saonice brzo?                                                                                                                                               .

      Malamut je vrlo snažan pas, no ipak ne tako brz kao neke ostale polarne pasmine. Nisu brzi kao npr. sibirski i aljaski haski, te zato uglavnom i ne učestvuju u najpoznatijim trkama (osim ponekad). Velika izdržljivost i snaga su njihove vrline, te zato najčešce učestvuju u deonicama preko Severnog pola i Antarktika i trkama sa velikim teretom.

.                                                                                                                                                Koiko su malamuti jaki?

      Vrlo jaki! Malamut je prvobitno korišćen kao vučni, zaprežni pas, i kao takav je mogao vući ogromne količine tereta. Samo na osnovu njegovog izgleda, ako pogledamo veličinu njegovih kostiju i njegovu visinu, lako ćemo zaključiti da se radi o zaista snažnoj životinji. Iz ovog razloga, mnogi ljudi sa njima učestvuju u takmičenjima u povlačenju tereta, gde jedan malamut vuče i po više hiljada kilograma!

Da li se puno linjaju?                                                                                                                                                     .

      Malamuti gube podlaku dvaput godišnje. Prilikom linjanja gube puno dlake (nekoliko vrećica nedeljno).

.                                                                                                                                 Da li im je potrebno puno nege?

      Njihova potreba za četkanjem je prilično skromna u odnosu na neke druge rase, osim u periodu linjanja (dva puta godišnje po par nedelja). Pored toga, povremeno ih treba isčetkati, i redovno im seći nokte, ukoliko se javi potreba. Pas koji se dovoljno kreće, po različitoj podlozi (zemlja, pesak, kamen, asfalt) će sam na taj način skraćivati svoje nokte.

Vole li se tući s drugim psima?                                                                                                                                   .

      Zavisi! I najčešće socijalizacija ima puno uticaja u tome. Kao pas koji ima izuzetan osećaj za čopor i njegov poredak, malamut će na razne načine komunicirati sa svojom okolinom. Ne treba mu dopuštati u ranoj dobi da se ponaša previše dominantno prema drugim psima. Nevaspitan, agresivan malamut je loš timski pas, samim tim loš zaprežni pas. Veoma je važno da vlasnik ispravno vaspita i socijalizuje svog psa.

.                                                                                                                             Kako se ophode prema mačkama?

      Malamut je po prirodi lovac koji sve manje životinje doživljava kao plen. Međutim, ako odrastaju sa mačkama, mogu se sa njima veoma lepo slagati. Sve zavisi, od psa do psa.

Čuo sam da su malamuti glupi? Da li je to istina?                                                                                                   .

      Ne! Aljaski malamuti su ekstremno inteligentni radni psi. Zbog toga što se teško dresiraju, ljudi često pomisle da su glupi. Oni su vrlo bistri, te njima zadaci jednostavno ubrzo dosade. Ključ dresure leži u tome da ih uspete zainteresovati. Malamut verovatno zna šta od njega tražite, samo što on to odbija učiniti :)

.                                                                                                                                Koliku hladnoću mogu da izdrže?

      Malamut može da živi i radi pri ekstremno niskim temperaturama, i do 70 stepeni ispod nule.

Koliko košta štene malamuta?                                                                                                                                    .

      Cena šteneta varira od odgajivača do odgajivača. U proseku, štene će koštati par stotina evra. Veoma je važno da budući vlasnici potraže moralnog i poštovanog odgajivača, sa kojim će moći da uspostave normalnu i prijatnu komunikaciju, za života psa. Temperament, fizičko zdravlje, nasledne osobine i socijalizacija su veoma važni kod šteneta, a dokazani i priznati odgajivač je 'obavezan'.

.                                                                                                   Koja je razlika između ljubimca i izložbenog psa?

      Štenad kvaliteta 'ljubimac' obično ne poseduju jednu ili više fizičkih karakteristika rase za koju odgajivač smatra da je bitna (npr. kod malamuta, ako se vidi da će štene imati veoma svetle oči i, recimo, sitniju građu). Ove osobine mogu biti potpuno nebitne budućim vlasnicima, i nikako ne utiču na mogućnost da pas vodi sasvim normalan, srećan život. Na zapadu se ovakvi štenci prodaju sa ugovorom koji vlasnika obavezuje da ih steriliše, kako se ne bi dalje širile 'neželjene' karakteristike rase. Štene kvaliteta 'izložbenog psa', sa druge strane, smatra se da predstavlja veoma dobar primerak svoje rase i cena je dosta veća od cene 'ljubimca'. Ono što pri svemu ne treba zaboraviti je da pas nije predmet koji ćemo odbaciti kad za njega izgubimo interesovanje, već verni prijatelj koji će nam pružiti svu svoju ljubav, ma kako mi izgledali, za uzvrat tražeći malo pažnje, činiju hrane i topli pogled.

Gde mogu videti neke malamute i upoznati njihove vlasnike?                                                                             .

      Ukoliko imate vremena, možete posetiti neku od većih izložbi pasa u Vašoj blizini, pre toga se raspitajte kod organizatora ima li prijavljenih malamuta, a gotovo sigurno ćete ih naći na izložbama koje su organizavane specijalno za njih, ili nešto šire, za sve polarne pse, a kojih ima par u toku godine. Neke od vlasnika i odgajivača (sa sve psima) možete naći na stranama 'malamuti Srbije' i 'klub prijatelja' ovog sajta, a ko zna, možda baš sutra, dok šetate ulicom, naletite na malamuta koji ponosno šeta svog vlasnika... ;)