"Aljaski Haski, ili pas Athabascan indijanaca koji su živeli i dan danas žive u centralnom delu Aljaske, odgajani su nekoliko milenijuma da posluže isključivo u svrhe vuče saonica zimi... U prošlosti, obzirom na uslove života u ovako negostoljubivim predelima naše planete, slabije migracije i posete kako među samim stanovnicima istog tako i između različitih sela, ovi psi su prosto postali genetski stidljivi i nikako nametljivi prema čoveku. Šta više postoje linije ovih pasa koje su razvile subspecijalnosti obzirom na kraj u kome su rođeni, te nije retko pronaći da čitavo selo ima samo crvene haskije oborenih ušiju, dok u susednom 100 km udaljenom selu svi psi su sivo beli sa uspravnim ušima, a u pitanju je jedna rasa pasa, ma šta ko rekao! Dolaskom, tačnije najezdom belog čoveka sa otkrićem zlata prvo u Klondajku po potom i na Aljasci, genetski pul ovih pasa nepovratno je promenjen dovedenim psima sa juga, ali ne nagore što nam, ako ništa drugo a ono rezultati trka zaprega pasa danas pokazuju. Novi izmenjeni Aljaski Haski postaje najatleta na četiri noge ove planete, jer ono što su oni u stanju učiniti u ovako negostoljubivim uslovima koji vladaju zimi na Aljasci, to nijedna druga životinja, niti čovek, ne mogu. Dve hiljade kilometara za osam dana... koliki je rekord Iditarod trke zaprega pasa, te poslednje velike trke na svetu.

      Ovi psi dominiraju i ovom i drugim trkama širom planete već preko pedeset godina, i ljudi koji ih odgajaju samo jedno ne žele: da registruju ovu pasminu pri nekom AKC-u ili CKC-u ili FCI-u jer, u to su uvereni, to će uništiti rasu, kao što npr. danas toliko ulepšani izmenjeni sibirski haski nije ni blizu svom pretku od pre svega sto godina??!! Ne postoji ni jedan jedini primerak sibirskog haskija koji je sposoban da obori rekord recimo John Iron Man Johnstone za pretrčanih 404 milje za manje od 80 sati, postavljen pre jednog veka na All Alaska Sweepstakes trci zaprega pasa, što je poligon za poređenje i proveru ovih i ovakvih pasa, ne soliter ili bulevar, definitivno.

      Ove pse, Alaskane, ljudi uopšte ne odgajaju kao kućne ljubimce, ili u skoro zanemarljivom procentu, jedino i isključivo kao zaprežne pse koji se proveravaju na trkama, ili malim porodičnim avanturama po snegu..."

-- Aleksandar - Saša Nikolić (mašer i učesnik Iditarod trke 2007, www.nikolicaleksandar.com)

      Aljaski haski je više tip psa, nego što bi se moglo reći da predstavlja neku posebnu rasu. Ne možemo ga nazvati rasom jer ne postoji određeni standard koji propisuje kako aljaski haski izgleda, samim tim ne postoje ni neke posebne 'mane' koje ne bi smeo imati. Ono šta ga definiše je isključivo njegova namena - to je vrlo efikasan vučni pas. Ipak, vozači psećih zaprega obično razlikuju aljaskog haskija od 'mešanaca', pa možemo reći da možda i postoji neki vid nezvaničnog raspoznavanja koji kaže da aljaski haski mora imati određeni stepen sličnosti sa nordijskim psima. Dodatna specijalizacija postoji unutar rase, tako da imamo vučne pse, sprintere, i alaskane trkače na duge pruge.

      Alaskan je najčešći izbor u brzinskim trkama pasa. Nijedna čistokrvna rasa ne može se takmičiti sa njegovom neverovatnom brzinom. Zahtevne brzinske trke gotovo stalno dobijaju timovi aljaskih haskija, ili mešanaca alaskana i hrtova, koji su inače veoma cenjeni zbog svoje čvrstoće i izdržljivosti. Prosečne brzine ovih pasa na trkama su obično preko 31 km/h (19 milja/h), a trke traju i preko tri dana, dok se svakoga dana prevali 30 - 50 km (20 - 30 milja).
      U retkim slučajevima kada se na stazi pojave timovi čistokrvnih rasa, oni uglavnom završavaju trku na ubedljivom poslednjem mestu.

      Aljaski haskiji koji svojim performansama ispunjavaju zahtevne standarde najpoznatijih svetskih trka veoma su cenjeni, i mogu biti vrlo vredni - cena vrhunskog psa - lidera kreće se oko $10,000 - 15,000, naravno, ukoliko ga iko i želi prodati.
      Životni vek ovih pasa je 10 - 15 godina.

      Aljaski haski je praktično pas mešanac kod koga geni predaka, nordijskih pasa haski tipa kao što su sibirski haski ili tradicionalni seoski pas Aljaske, imaju dominantnu ulogu. Mnoge rase su doprinele današnjem izgledu alaskana, počev od vuka, preko raznih lovnih pasa i hrtova, do dobermana, vučjaka, što sve kao posledicu ima veliku raznolikost u izgledu pasa ove 'rase'.

      Psi koji se obično koriste za trke su umerene veličine, prosečno teže oko 21 - 23 kg (46 - 50 funti) mužjaci, a ženke se kreću oko 17 - 19 kg (38 - 42 funte). Po građi su slični sibirskom haskiju, s tim što su alaskani viši, dužih nogu, sa više izraženom uglovanošću udova.

      Boja i oznake su nešto na šta vozači zaprega obraćaju najmanje pažnje, a inače alaskani mogu biti bilo koje boje ili šare, tako im i oči mogu biti raznobojne, a najčešće su svetlo plave. Dlaka je kratka do srednje duga, nikada previše duga, i obično manje gusta nego li krzno čistokrvnih nordijskih rasa. Krzno je prilagođeno potrebi za oslobađanjem toplote i hlađenjem tela tokom trka. Pri veoma hladnim uslovima, alaskanima se obično montira 'puna oprema', tj. zaštitni kaputići za telo i stomak, koji ih greju. Pojedinim psima su za prelazak dužih i težih deonica potrebne i 'pseće čizmice' koje štite šape od povreda. Dakle, fizička čvrstina i prirodna otpornost na teške klimatske uslove, koji su urođeni nordijskim rasama poput sibirskog haskija, ili eskimskog psa, a koji takođe imaju svoga udela u genetici aljaskog haskija, ovde su podređeni zarad funkcionalnosti i svrsishodnosti rase. Alaskanima nedostaje toplina gustog krzna, i čvrstina koju poseduju sibirski haskiji, pa često iziskuju dodatnu pažnju prilikom prelaska staze.
      Za uzvrat, njihove trkačke sposobnosti nemaju konkurenciju.

      Odgajaju se zbog svoje volje, snage, brzine i izdržljivosti. Za zaprežnog psa je želja za radom od presudne važnosti, a kao psi koji su stalno u kontaktu sa ljudima ne smeju pokazivati znake agresivnosti.

      Aljaski haskiji su veoma popularni ljubimci na Aljasci, gde ih je lako nabaviti od profesionalnih mašera. Štenci za koje se proceni da neće biti vrsni trkači se odstranjuju iz legla, a obično ih prihvataju ljudi dobre volje kojima će oni svakako doneti radost i uživanje. Stariji psi koji su završili svoju trkačku karijeru su odlično drištvo svakome ko ima mogućnosti i volje da ih redovno istrčava, a bivši trkači-penzioneri su obično i veoma živahni i lepo vaspitani, ali i nešto manje energični, u odnosu na svoje mlađe 'kolege'. Mladi alaskani su takođe dobri ljubimci ako im se obezbedi adekvatan prostor za igru i trčanje, ali njihova velika potreba za trčanjem i aktivnošći čini ih veoma lošim izborom za stanovnike urbanih naselja.

      Ako se veći broja alaskana drži na jednom posedu, mogu biti veoma bučni, stalno zavijajući ili lajući jedni na druge, i sve druge pse koji se nađu u blizini, što nije nikako prijatno ako se nalaze u gusto naseljenom komšiluku, a dodatni problemi nastaju ako i komšije čuvaju pse. Ipak, uz malo napora mogu se naučiti da ne prave galamu.
      Još jedna njihova specijalnost je - kopanje. Prokopaće tunel kako bi pobegli iz ograđenog prostora, ili kako bi se dali u poteru za nekom sitnom životinjom.

      Alaskani su veoma loši psi čuvari. Tokom prolećnog linjanja zbacuju gomile dlake, i veoma su aktivni. Haski kome je dosadno će često trčati u krug i divljati po dvorištu. Ako se ostave sami u kući na duže vreme, često će iz čiste dosade napraviti neverovatan lom. Takođe uživaju u lovu sitnih životinja, što može biti problem ako se u podrumu, ili nekom zidu kuće krije miš, jer će haski uporno kopati ne bi li ulovio 'uljeza'. Na šta će ubrzo ličiti zidovi može se zamisliti... Kada su upregnuti u saonice i tako vezani moraju stajati u mestu neko vreme, verovatno će početi da grizu kanape od nestrpljenja.

      Na Aljasci često zimi stradaju od losova, koji izgladnjeni ne prezaju od ulaska u ljudska naselja u potrazi za hranom. Nošen svojim (dalekim) vučjim instinktima, haski se neće povući pred ovakvim susretom, a razljućeni los ritajući se lako može šutnuti odjednom i po par pasa, nanoseći im pritom ozbiljne povrede. Iskusni profesionalni vozači zaprega svoja imanja ograđuju jakim i visokim ogradama, kako bi sprečili losove da naprave pustoš.

      U prošlosti je bilo raznoraznih pokušaja da se odgajivači organizuju i oforme registar pasa, međutim ti napori nikada nisu naišli na značajniji odziv. Iako su odgajivačnice alaskana velike - mnoge od njih broje preko stotinu pasa, iako je broj pasa ove pasmine sigurno premašio sto hiljada primeraka, ova pseća vrsta će ostati nezvanična, i nepriznata od strane svetskih kinoloških društava, barem još neko vreme.
                                                                                                                           srećni i nepriznati :)
      A možda je tako i bolje... ;)