Aljaska i Sibir, odvojeni sa samo 90-ak kilometara Beringovog mora, sa pojedinim ostrvcima unutar moreuza udaljenim samo 3 km, stolećima su delili zajedničku istoriju, način življenja, i pse, koji su obično značili razliku između života i smrti.

      Pre nekih 35,000 godina, narodi centralne Azije migrirali su sve dalje i dalje na sever, naseljavajući najekstremnije predele Sibira i Arktika, i vodeći sa sobom svoje šakal-pse (canis aureus). Međusobnim parenjem sa arktičkim vukovima (canis lupus) ove životinje su se kroz vekove razvijale u ono što ćemo kasnije nazivati Nordijskim, polarnim rasama, uključujući tu i aljaskog malamuta, sibirskog haskija, samojeda, špica, rusku lajku i mnoge druge, manje poznate ali jednako značajne rase.

      Tokom doba Neolita (3,500. - 2,000. god. PNE) nordijski psi su učvrstili svoje karakteristike koje su se, uz periodična parenja sa vukovima, održale do današnjih dana. Za sve njih je vezivan naziv 'haski' (husky), što je zapravo izvedenica od reči 'eski' (esky), kako su u slengu nazivani Eskimi, narod koji ih je doveo. ('Eskimo' na jeziku kanadskih indijanaca znači 'onaj koji jede sirovo meso', mada su Eskimi sebe nazivali Inuitima, a 'Innuit' znači 'narod') Ovim nazivom su bile obuhvaćene sve vučne rase pasa koje su imale oštru, bujnu dlaku, išarana lica i bujne, repove poput perjanice. Njihovo krzno je bilo nepromočivo, gusto i vunasto, kako bi ih štitilo od vremenskih prilika, a moglo se naći u skoro svakoj boji i kombinaciji: jednobojno, pegavo, belo sa tačkama, crno sa belinama, belo sa crnim mrljama, crveno (riđe), žuto, žuto sa mrljama, crveno sa mrljama, braon, sivo, itd. Telo im je bilo mišićavo, kompaktno, a glave krupne, klinaste, sa malim, šiljatim ušima.

      U današnje vreme se termin 'haski' koristi uglavnom samo za pse rase sibirski haski (Siberian Husky), mada mnogi ljudi još uvek, uglavnom iz neznanja, i pse drugih rasa iz velike porodice polarnih pasa nazivaju haskijima.

      Od prvog dana Eskimskog postojanja na Zemlji, psi su bili njihovi pratioci, živeli si i lovili sa njima, hiljadama godina pre no što su saonice uopšte izmišljene i postale nužne za njihov opstanak. Još u doba Mezolita ljudi su se kretali koristeći nešto nalik skijama, a postoje i dokazi da su neku vrstu drvene zaprege koristili vekovima pre no što su osmislili i napravili prve saonice.

      Kako su se divlja i neistražena prostranstva pred njima otvarala, a njihov broj je rastao, Eskimi su počeli da odgajaju i razvijaju pse koji su odgovarali specifičnosti njihovih potreba, pse sa neophodnom izdržljivošću za prelazak velikih udaljenosti uz minimalmu potrošnju energije. Od plemena do plemena, psi su se manje ili više razlikovali po svojim psihofizičkim karakteristikama i izgledu, ali su svi imali istu namenu - olakšati život svojim ljudskim partnerima.

      Od velike pomoći su bili pri lovu, kada su njuhom otkrivali otvore u ledu koje foke koriste za disanje, ili kada je bilo potrebno preneti tela ulovljenih foka i kitova nazad do sela, a pritom su i držali polarne medvede na sigurnom odstojanju. Psi su bili i čuvari sezonskih naselja, upozoravajući stanovnike na lutajuće medvede ili druge uljeze.

      Ti su psi preci polarnih rasa pasa kakve danas znamo...

      Tokom perioda 'Zlatne groznice', krajem 19. veka, vučni psi starosedelaca korišćeni su za prevoz robe i zaliha sa brodova, i dopremanje pošte do malih rudarskih zajednica kada, tokom zimskih meseci, brodovi i čamci više nisu mogli da se probiju zaleđenim rekama. Potreba za vučnim psima je bila toliko velika da je na hiljade pasa - bernardinaca, mastifa, njufaundlendera i drugih krupnih rasa - brodovima iz Sijetla (SAD) prebačeno na sever.

      Kao rezultat ovog priliva novih rasa, izvorni psi severa nešto slabijeg imuniteta podlegli su bolestima koje su nove rase sa sobom donele, drugi su potpuno istrebljeni ovim genetskim ukrštanjima. Pojedini istoričari koji se bave proučavanjem rasa veruju da se prekomerna veličina koja se danas sreće kod nekih 'gigantskih' linija malamuta može povezati sa ovim rasnim ukrštanjima tokom perioda 'zlatne groznice'.

      U arktičkim zajednicama koje su bile nešto udaljenije od gradova koje je zahvatila 'zlatna groznica', male populacije izvornih vučnih pasa su se uspele održati uprkos naletima spoljinih uticaja. Napori za očuvanjem ovih domaćih pasa doveli su do ustanovljavanja tri veoma usko povezane, danas poznate rase - kanadskog eskimskog psa, inuitskog zaprežnog psa i aljaskog malamuta.

      Interesantno je i to da su se sami polarni psi i pored ukrštanja, kroz generacije genetski vraćali svojim korenima. Kada su naučnici testirali DNK pasa koje su zatekli, otrkili su da se u novim jedinkama u vrlo maloj meri pojavljuje genetski materijal 'uvezenih' rasa, dok se kod nekih pasa on čak totalno izgubio. Ovo se objašnjava činjenicom da su sami izvorni psi Severa veoma otporni na uslove u kojima inače žive, pa su tako u životu opstajali samo oni psi koji su imali više njihovih gena, dok bi mešanci kod kojih su preovladale osobine uvezenih rasa brzo podlegli surovim uslovima Artkičke klime. To je dovelo do postepene genetske 'kristalizacije' polarnih rasa i odstranjivanja gena pasa koji inače ne pripadaju polarnim predelima. Ovo je i jedan od razloga zašto se za mnoge polarne rase kaže da su to 'prirodne' rase, jer u njihovom stvaranju i razvoju nije učestvovao čovek, već su ih oblikovali specifični uslovi života, i pre svega - sama priroda.

      Dodatna pažljiva selekcija posvećenih zaljubljenika u ove pse povratila je originalni tip izvornih pasa, pa se mnogi aljaski malamuti današnjice mogu smatrati odličnim primercima rase, koji dostojno reprezentuju prave, izvorne, zaprežne pse dalekog Severa.

      Jedan je događaj zasigurno bio prekretnica popularnosti polarnih pasa. Sledi čuvena 'priča o Baltu - trka sa vremenom', koja opisuje dešavanja tokom borbe za opstanak jednog sela čiji stanovnici svoje živote duguju dlakavim, četvoronožnim kuririma, čija će hrabrost, sposobnost i izdržljivost kasnije preći u legendu...

      Noum (Nome), selo na poluostrvu Suard (Seward), na karti se pojavilo krajem 19. veka, tokom perioda velike zlatne groznice. Sa prvobitnih 20.000 stanovnika, kada su početkom dvadesetog veka rudnici polako zatvarani, populacija se drastično smanjivala, da bi 1925. godine selo naseljavalo samo 1.400 duša.

      Sedam meseci godišnje Noum je bio okovan ledom, izolovan, a najbliža železnica bila je udaljena 650 milja (1045 km), locirana u gradu Nenana. Selo je sa ostatkom sveta moglo komunicirati preko žice, radio-vezom, novim izumom tog vremena. Iako je Aljaska bila američka država, pošta je dostavljana putevima kojima su se mogle probijati samo pseće zaprege, a deonica koje je spajala mesta Enkoridž (Ancorage) i Noum bila je i ostala poznata pod nazivom 'Hajditarod staza' (Iditarod Trail, veruje se da reč 'iditarod', koja se izgovara 'haj-dit-a-rod', potiče od Atabaskan indijanaca, i da znači 'daleko mesto'). Najboljim mašerima (musher - vozač pseće zaprege) je bilo potrebno oko mesec dana da prevale ovu razdaljinu.

      20. januara 1925. godine, primljena je radio poruka - 'Ovde Noum na vezi... Noum na vezi... Došlo je do epidemije difterije... Nemamo leka... Očajnički nam je potrebna pomoć... Noum na vezi...'

      Tada jedini lekar u Noumu, g. Kertis Velč (Curtis Welch), uspostavio je dijagnozu za par slučajeva difterije, izuzetno zarazne bolesti koja pogađa grlo i pluća. Inuiti su bili naročito ugroženi, prve epidemije boginja i gripa su opustošile gotovo cela sela - serum je bio hitno potreban.

      'Sijetl na vezi... Sijetl na vezi... Posedujemo zalihe seruma... Avioni su spremni za uzletanje...'. Ali, strahovita arktička oluja je besnela nad Noumom, a temperature su se spustile daleko ispod nule. Tadašnje skrome tehničke mogućnosti nisu dozvoljavale avionima da se suoče sa ovakvim nevremenom.

      'Enkoridž na vezi... Lokalizovali smo 300,000 jedinica seruma u našoj bolnici... Pošiljka vozom može biti dopremljena do Nenane... Težina pošiljke je 20 funti (9 kg)... Stazom Hajditarod može biti isporučena posredstvom zaprega psećih timova...'

      Baš tako! Iako je bio dvadeseti vek, već napredna tehnologija nije mogla rešiti problem! Doseljenici su se već godinama uzdali u hrabre ljude i snažne pse, i još jednom su morali sve svoje nade položiti u njih.

      Tokom narednog dana od difterije je umrlo troje dece, a zabeleženi su i novi slučajevi širenja zaraze. Vreme je pretstavljalo tanku razliku između života i smrti! Pomoćni timovi su se užurbano spremali duž Hajditarod deonice.

      27. januara 1925, serum je vozom stigao u Nenanu, i tim pasa je krenuo na svoje putovanje ka Noumu...

 -----> Vilijam 'Divlji Bil' Šenon (William "Wild Bill" Shannon) je predvodio tim od devet aljaskih malamuta, deonicom od Nenane do Tolovane, u dužini od 52 milje. U 23:00h je preuzeo antitoksin, dobio uputstva i krenuo put Tolovane. Osim ubrzanog disanja pasa i škripe snega pod saonicama, ništa drugo nije remetilo tišinu tokom puta. Temepratura je brzo opadala, bilo je 30° ispod nule kada je Šenon napustio Nenanu, da bi se u arktičkoj tami spuštala do minus 35°, 40°, 50° Celzijusa. Šenon je bukvalno bio zaleđen kada je u Tolovani serum predao Denu Grinu. U arhivi je zabeleženo da je Šenon u Tolovanu stigao oko podneva, i da na svom putu nije imao problema. Divlji Bil je par godina kasnije stradao od grizlija.
 -----> Den Grin (Dan Green) nije imao bitnijih poteškoća tokom svog 32 milje dugog puta od Tolovane do Menli Hot Springsa. Temperatura se kretala oko 30° stepeni ispod tačke smrzavanja. Bez ikakvih neprijatnosti predao je serum timu Džonija Folgera.
 -----> Džoni Folger (Johnny Folger), Atabaska indijanac, putovao je 28 milja, tokom noći, od Menli Hot Springsa do Fiš Lejka. U zapisima se može naći da je svoje deonice prelazio u rekordnom vremenu, ali se ipak ne zna tačno koliko mu je vremena trebalo da stigne u Fiš Lejk, gde je serum preuzeo Sem Džozef.
 -----> 35-ogodišnji Sem Džozef (Sam Joseph), pripadnik Tanana plemena, prešao je 26 milja, od Fiš Lejka do Tanane. Vozio je tim sastavljen od sedam malamuta, a kada je stigao u svoj rodni grad, Tananu, temperatura je iznosila 38° ispod nule. Svoj put od 26 milja prevalio je za samo 2 h 45 min. Zadovoljan svojim učinkom, lek je predao Titusu Nikolaju.
 -----> Titus Nikolaj (Titus Nikolai), Atabaska indijanac, Tanana - Kaland (34 milje). O ovom timu ne postoji zapis. Nikolaj je antitoksin u Kalandu prosledio Dejvu Korningu.
 -----> Dejv Korning (Dave Corning), Kaland - Najn Majl Kebin (24 milje). Ni o ovom timu ne postoji dovoljno informacija, osim što se zna da je razdaljinu prevalio sa, do tada, rekordnih 8 milja na sat i serum uručio Edgaru Kalandu.
 -----> Edgar Kaland (Edgar Kalland), Najn Majl Kebin - Kokrajns (30 milja). Edgar je bio mašer poštanske službe, i svoj put je izvozio bez greške. U Kokrajnsu mu je dobrodošlicu poželeo Heri Pitka.
 -----> Heri Pitka (Harry Pitka), melez, Kokrajns - Rubi (30 milja). On je upravljao brzim timom sačinjenim od sedam pasa po stazi koja je bila u dosta dobrom stanju, prosečna brzina mu je bila čak 9 milja na sat. Tačno u dogovoreno vreme, predao je serum sledećem timu, predvođenom Bilom Mekartijem.
 -----> Bil Mekarti (Bill McCarty), Rubi - Viski Krik (28 milja). Lider tima bio je pas po imenu Princ (Prince). Uprkos jakom nevremenu, tim je držao dobar tempo i serum je predat Edgaru Nolneru, u 11:00h ujutru, 29. januara. Zabeležena temperatura vazduha iznosila je 40° ispod nule.
 -----> Edgar Nolner (Edgar Nollner), 21-ogodišnjak, Viski Krik - Galena (24 milje). Osmogodišnji pas-lider njegovog tima, koji je činilo sedam aljaskih malamuta, zvao se Diksi (Dixie). U Galeni je Edgar serum dao svom bratu, Džordžu.
 -----> Džordž Nolner (George Nollner), Galena - Bišops Mauntin (18 milja). Džordž je dugo vremena bio neženja, da bi ostavio svoju novopečenu suprugu kod kuće, U Galeni, kako bi učestvovao u ovoj velikoj trci. Podaci kažu da je koristio isti tim kao i njegov brat Edgar, koji je prešao prethodne 24 milje. Serum je predao Čarliju Evansu.
 -----> Čarli Evans (Charlie Evans), Atabaska polu-indijanac, 21-ogodišnjak, Bišops Mauntin - Nulato (30 milja). Na put je krenuo u 05:00h ujutru, pri katastrofalnoj temperaturi od minus 64°. U Nulato je stigao u 10:00h, prevalivši tako 30 milja za samo 5 sati. Njegov tim se sastojao od devet pasa, dva su bila pozajmljena i oba su imala jake grčeve u preponama, izazvane smrzavanjem.
 -----> Tomi Petson 'Petsi' (Tommy Patson 'Patsy'), indijanac iz Kojukuka, Nulato - Kaltag (36 milja). Vozio je prilično pravim i utabanim putem, korišćenim za transport pošte. On je dostigao najveću brzinu u ovoj trci, prešavši 36 milja za samo tri i po sata, što znači da mu je prosečna brzina bila 10-11 milja na sat.
 -----> Džekskru (Jackscrew), Atabaska indijanac, Kaltag - Old Vumans Kebin (40 milja). Džekskru je bio dota nizak čovek, poznat po svojoj neobičnoj snazi. Čim je počeo padati mrak praćen snegom, on je sišao sa saonica i trčao uporedo sa svojim liderom, obasjavajući mu put, sve dok nisu prošli Kaltag Divajd, odakle se put spuštao do Norton Saunda. U Old Vumans Kebin je stigao u petak uveče, u 21:05h. Tokom teške, 40 milja duge deonice puta, kretao se prosečnom brzinom od oko 6 milja na sat.
 -----> Viktor Anagik (Victor Anagick), eskismki indijanac, Old Vumans Kebin - Unalaklit (34 milje). Viktor je upravljao timom od 11 pasa. Pokrio je distancu od 34 milje za ukupno 6 sati, stigavši u Unalaklit u 03:30h, u subotu ujutru. Serum je sada bio na 207 milja od svog odredišta - Nouma.
 -----> Majls Gonangnan (Myles Gonangnan), eskismki indijanac, Unalaklit - Šaktolik (40 milja). Ne postoje zapisi koji govore šta se sa ovim timom dešavalo, jedino se zna da je serum po dolasku u Šaktolik preuzeo tim Henrija Ivanova.
 -----> Henri Ivanov (Henry Ivanoff), delom Eskim, delom Rus. Njegov tim je, posle samo pola milje predjenog puta, napao irvasa. Dok je on raspetljavao svoje pse, Eskim ruskog porekla, po imenu Leonhard Sepala, najbolji mašer na tim prostorima, sa Togoom, jednim od najboljih pasa Aljaske, vraćao se iz Nouma kako bi se susreo sa mašerom koji nosi serum. Kada je dobio serum, punom brzinom je krenuo nazad, ka Noumu.
 -----> Leonhard Sepala (Leonhard Seppala), Šaktolik - Golovin (91 milja). 48-ogodišnji Leonhard upravljao je timom koji su sačinjavali sibirski haskiji, predvođeni psima Togo i Skoti (Togo, Scotty).
      Leonhard je iz Nouma krenuo sa namerom da serum pokupi u Nulatu, ne znajući za mnogobrojne timove koji su se povremeno smenjivali. Ajzaks Point, na severnoj strani Norton Beja, napustio je u jutro, i putovao teške 43 milje, sa jakim vetrom koji mu je duvao u leđa. Po presretanju Henrija Ivanova, preuzeo je serum, okrenuo svoj tim i krenuo nazad, ovoga puta uz vetar. Dok je temperatura bilo oko 30° ispod nule, Sepalin tim se ponovo suočio sa jakim vetrom, ali i mrakom. Kako bi uštedeo dragoceno vreme, Leonhard je rizikovao birajući prečicu, preko leda, čime je skratio put za 20 milja. Snežna oluja bila je zaslepljujuća, i on se uzdao u Togoa, da će tim sačuvati na bezbednom, ali još bitnije - na pravom putu, i pas ga nije izneverio. Svaki pas u timu igra ključnu ulogu, ali je lider taj koji ih mora povesti. Pored toga što je bio hrabar i jak, lider poput Togoa je bio i veoma poslušan pas koji je posedovao neobjašnjiv osećaj za put i opasnost. Jačina vetra je pretila da svakog trenutka polomi led, Togo je tim vodio kroz zonu ledenih pukotina i oštrih ivica koje su štrčale, dok je led pod saonicama sve vreme škripao i pucketao. Samo tri sata kasnije led na Norton Saundu bi popustio. Na severnoj obali Norton Beja Leonhard je zaustavio saonice, pored igloa u kome je proveo prethodnu noć. Zbrinuo je pse i propisno ih nahranio, a serum je izvadio iz saonica kako bi ga zagrejao, nadajući se da će nevreme u međuvremenu utihnuti. U nedelju ujutru temperatura je i dalje bila minus 30°, a vetar je besneo. Još jednom se Leonhard popeo na saonice i nastavio put, pri uslovima u kojima to niko ne bi prihvatio, da nije bilo pitanje života i smrti. Kada je stigao do Deksters Roudhausa u Golovinu, psi su bukvalno popadali od iscrpljenosti. Serum je sada bio na 78 milja od Nouma, i na Čarliju Olsonu je bila odgovornost da ga prenese do sledećeg stajališta, Blafa. Sveukupno, Sepalin tim je pokrio neverovatnu razdaljinu od 260 milja (418 km)!
 -----> Čarli Olson (Charlie Olson), Golovin - Blaf (25 milja). Čarli je upravljao timom od sedam aljaskih malamuta, na čijem čelu je bio pas po imenu Džek (Jack). Čarli se sa Gunarom Kasenom rastao kod Olson Roudhausa, a sam je došao u Golovin ne bi li sačekao serum. Golovin je napustio u 15:15h, u nedelju popodne, pri temperaturi vazduha od 30° ispod nule i brzini vetra od 40 milja na sat (65 km/h). Na putu mu se često dešavalo da ga naleti vetra naprosto oduvaju sa staze. Kretanje pasa je, zbog hladnoće, veoma primetno počelo biti teško, usiljeno. Zaustavio se i svakog psa posebno prekrio ćebetom kako bi ga zaštitio smrzavanja. Ne bi li to učinio kako treba, morao je skinuti svoje rukavice, zbog čega je trpeo strašan bol, kao da mu je na hiljade iglica probadalo vrhove prstiju. Na nesreću, dva njegova psa su završila sa teškim smrzotinama nogu i prepona. Uprkos oluji, Čarli je stigao u Olsons Roudhaus u Blafu uveče, u 19:30h po lokalnom vremenu. Tu ga je čekao Gunar Kasen, već dobro zabrinut za svog prijatelja koji se suočio sa strašnim nevremenom.
 -----> Gunar Kasen (Gunnar Kaasen), Blaf - Noum (53 milje). Lider tima bio je pas po imenu Balto. Gunar je iz Nouma krenuo u Blaf da sačeka serum, dok je Ed Ron (Ed Rohn) poslat u Pt. Sejfti. Na svom putu do Pt. Sejftija, Gunar zbog oluje nije mogao da vidi put, pa je morao da se osloni na Balta. Da je Gunar mogao pretpostaviti da će se oluja tek pojačavati, nikada ne bi izabrao Balta da predvodi njegov tim. Iako je bio jedan od Sepalinih pasa, Balto nikada nije smatran izuzetnim liderom, ali je svu svoju smelost pokazao kada je zaronio u urlajuću oluju. Tokom puta se čak zaustavio ne bi li spasao svog mašera i ostatak tima sigurne smrti u reci Topkok. Kad su stigli nadomak Bonance, strahovit nalet vetra je bukvalno počistio tim sa staze, prevrnuvši saonice. Kada je ispravio saonice i raspetljao pse, Gunar je shvatio da serum nedostaje! Osetio je kako ga srce steže, u očaju padajući na kolena i mahnito tražeći serum. Njegove gole ruke su ga nekim čudom našle, u sred snega. Nastavio je put, i nakon što je prošao Bonancu, poslednjih 12 milja je prešao za 80 minuta, stigavši u Sejfti u 02:00h ujutru, u nedelju. Ed Ron je spavao i Gunar je odlučio da ga ne budi, kako bi uštedeo na vremenu. Najteži deo puta je bio za njim, a psi su bili u dobrom stanju, pa je Kasen krenuo na poslednju, 21 milju dugu deonicu koja ga je delila od Nouma. Na cilj je stigao tog nedeljnog jutra, u 05:30h po lokalnom vremenu. Grad je bio spašen!
      Prešao je 53 milje za sedam i po sati. Serum je bio zamrznut, ali neoštećen, i odmah se prionulo na njegovu proveru. Pet dana kasnije epidemija je bila kompletno zaustavljena.

      Eskimski, indijanski i beli mašeri nosili su serum u 'Velikoj trci samilosti'. Timovi koji su se smenjivali pružili su maksimum svojih mogućnosti, testirajući svoju izdržljivost do krajnjih granica. Serum je prenošen iz jednog para promrzlih ruku u drugi, sve dok poslednji tim nije doneo nadu stanovnicima Nouma. Iscrljeni i na pola smrznuti nakon svoje deonice, Kasen, Balto i ostatak tima su momentalno smatrani nacionalnim herojima SAD-a. 674 milje dugo putovanje trajalo je 127 i po sati, što je bio svetski rekord!

      Međutim, slava pasa je kratko trajala. Sol Leser (Sol Lesser), holivudski filmski producent, doveo je pse u Los Anđeles gde je snimio 30-ominutni film 'Baltova trka do Nouma'. Tokom leta te 1925. Kasen i njegov tim su putovali SAD-om, ali su kasnije Balto i ostatak tima prodati nepoznatom producentu mjuzikla. Dve godine kasnije, Balto i njegovi slavni drugari postali su drugorazredna atrakcija. Izgledalo je da je svet zaboravio 'heroje Aljaske'. Džordž Kimbl (George Kimble), klivlendski biznismen u poseti Los Anđelesu, otkrio je pse u malom muzeju, gde su izlagani za deset centi, bolesni i zapušteni. Znao je za čuvenu Baltovu priču, i bio je šokiran ovakvim ponižavanjem. Sklopio je dogovor da za 2,000 $ otkupi pse i povede ih u Klivlend - ali Kimbl je dobio rok od samo dve nedelje da sakupi novac. Jurnjava za spas Balta je počela!

      Otvoren je fond za pomoć Baltu. Širom zemlje, radio stanice su prenosile molbu za donacijama, novine su širile vesti o spašavanju heroja. Odgovor stanovnika Klivlenda je bio eksplozivan. Mnoštvo dece je u kanticama donosilo svoju ušteđevinu, radnici, hotelijeri, trgovci, zanatlije i prolaznici dali su koliko je ko mogao. Kinološko društvo 'The Western Reserve' dalo je značajnu donaciju. Ljudi su velikodušno odgovorili pozivu. Za samo deset dana u Baltov fond se slilo dovoljno sredstava za oslobađanje junaka!

      19. marta 1927. godine, Balto i njegovih šest pratilaca dovedeni su u Klivlend gde su, kako i zaslužuju, kao pravi heroji dočekani trijumfalnom paradom. Psi su zatim odvedeni u klivlendski zoo vrt, da ostatak svog života provedu dostojanstveno, sa pažnjom kakvu zaslužuju. Samo prvog dana, u zoološkom vrtu ih je posetilo 15,000 ljudi!

      Balto je uginuo 14. marta 1933. godine, u svojoj 11-oj godini života. Njegovo telo je balzamovano, i još uvek se može videti u prirodnjačkom muzeju, u Klivlendu (Museum of Natural History), gde se čuva da svedoči i podseća na veliku trku sa smrću. Međutim, niko sa sigurnošću ne može reći kojoj je nordijskoj rasi Balto pripadao. Dok jedni tvrde da je bio aljaski malamut, drugi su sasvim uvereni da je Balto sibirski haski, a postoje i priče da je mešanac malamuta i vuka. Ovo pitanje će verovatno zauvek ostati misterija. U znak sećanja na herojsko utrkivanje sa smrću i sve one zaprežne pse čiji su 'istrajnost, lojalnost, hrabrost i inteligencija' spasili živote populacije Nouma, istrčavši Hajditarod za samo pet dana, u Central Parku, u Njujorku, postavljen je spomenik rađen po Baltovom liku, koga još uvek najviše posećuju turisti, pre svega deca. Balto i drugi psi trke sa vremenom nikada neće biti zaboravljeni. 1995. godine produkcijska kuća 'Twentieth Century Fox' izbacila je animirani film 'Balto', producenta Stiva Hiknera (Steve Hickner), u režiji Sajmona Velsa (Simon Wells).

Završne napomene: Balto nije bio 'pravi' učesnik trke sa vremenom. On je prešao 53 milje puta, tokom užasnog nevremena, i isporučio serum stanovnicima Nouma. Zato je postao poznat i dobio tolika priznanja, ali pravi junaci, za one koji poznaju činjenice, su Togo i tim Leonharda Sepale, koji su u sred mećave prešli 418 kilometara i to po ledu koji je pretio da svakoga trenutka popusti, sve vreme škripeći pod saonicama! Togo je imao punih 12 godina kada je svoj tim predvodio kroz oluju! Sepala je bio Baltov vlasnik, ali je on znao da je pravi heroj i protagonista velike trke iznad svih Togo. Želeo je da ovaj 'veliki' pas dobije više priznanja, i nakon Togove smrti, 1929. godine, u njegovoj 16-oj godini života, Sepala ga je balzamovao. Danas se Togovo telo nalazi u malom muzeju štaba Hajditarod trke, u Vasili.